Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 12/20 od 15.01.2020. godine, žalba je delimično usvojena, delimično odbijena i prvostepena presuda preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je predloženo obavezivanje tužene da tužiocu isplati iznos od 80.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti diskriminatorskim postupanjem tužene, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate i određeno da svaka stranka snosi svoje parnične troškove, dok je potvrđena u preostalom pobijanom usvajajućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, ... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni, ni do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku, pa nema ni povrede iz stava 1. istog člana, na koju se revizijom ukazuje, s obzirom da žalba izjavljena protiv prvostepene presude nije izjavljena od strane neovlašćenog lica i blagovremena je, jer ju je Državno pravobranilaštvo prihvatilo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao vojni rezervista učestvovao u ratu u periodu od 24.03.1999. godine do 26.06.1999. godine. Dana 11.01.2008. godine zaključen je sporazum između Vlade RS i štrajkačkih odbora ratnih vojnih rezervista iz nerazvijenih opština Kuršumlija, Blace, Bojnik, Lebane, Žitorađa, Doljevac i Prokuplje, kojim je regulisana isplata pomoći tim opštinama u 2008-oj godini u maksimalnom iznosu od dve milijarde dinara koja je trebalo da se izvrši preko opština sa kojima je zaključen sporazum. Nakon ovog sporazuma, usledilo je donošenje spornog Zaključka Vlade tužene od 17.01.2008. godine kojim je odobrena isplata novčane pomoći ratnim vojnim rezervistima iz navedenih opština po kriterijumima koje će sačiniti zajedničke komisije predstavnika lokalne samouprave i štrajkačkog odbora ratnih vojnih rezervista sa prebivalištem na teritoriji tih opština. Predviđeno je da će pravo na dobijanje novčane pomoći steći svaki ratni vojni rezervista iz tih opština koji dostavi pravnosnažnu presudu donetu na osnovu odricanja od tužbenog zahteva pred nadležnim sudovima protiv Republike Srbije radi isplate naknade i pismenu izjavu da nema daljih potraživanja po tom osnovu prema državi.

Kod utvrđenog da je Zaključkom Vlade od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza i izvršena diskriminacija tužioca na osnovu mesta njegovog prebivališta, prvostepeni sud je delimično usvojio zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti, odnosno zbog povrede načela jednakih prava i obaveza nanete diskriminacijom, dok je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, jer je smatrao da je potraživanje tužioca zastarelo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je prilikom ocene prigovora zastarelosti tužiočevog potraživanja pravilno cenio prigovor i pravilno odlučio kada je zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete odbio uz pravilnu primenu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a od 07.04.2009. godine i Zakonom o zabrani diskriminacije. Povreda bilo kog prava ličnosti, pa samim tim i vršenje diskriminacije u odnosu na neko lice ili grupu lica, predstavlja vid nematerijalne štete, jer kod diskriminisanih lica izaziva osećaj nepravde, neravnopravnosti u odnosu na druge građane, a često i osećaj podređenosti ili osećaj građanina nižeg reda, što kod njih izaziva duševne bolove, na osnovu čega su i ovlašćeni da pred nadležnim sudom zahtevaju zaštitu od diskriminacije, kao i naknadu štete po ovom osnovu. Podnošenjem tužbe za utvrđenje i postojanje diskriminacije, odnosno povrede prava ličnosti, nije ograničeno rokovima, odnosno ne zastareva, ali se zahtev za naknadu štete zbog povrede prava ličnosti može podneti samo u okviru rokova određenih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima. Članom 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, a stavom 2. istog člana da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala.

U konkretnom slučaju štetu predstavlja radnja tužene kojom je izvršena diskriminacija, odnosno kojom je tužilac neopravdano stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na ratne vojne rezerviste sedam nerazvijenih opština Kuršumlija, Blace, Bojnik, Lebane, Žitorađa, Doljevac i Prokuplje, koja je učinjena donošenjem Zaključka Vlade RS 17.01.2008. godine, na osnovu koga je samo rezervistima sa prebivalištem na teritoriji napred navedenih sedam nerazvijenih opština izvršena isplata ratnih dnevnica. Iz navedenog sledi da je tužilac tada imao saznanje i o nastanku štete i o učiniocu, zbog čega i rokovi zastarelosti teku od dana donošenja Zaključka, odnosno od 17.01.2008. godine. Imajući u vidu navedeno, kao i da je tužilac tužbu za naknadu nematerijalne štete po ovom osnovu podneo 15.01.2018. godine, to sledi da je zahtev tužioca za naknadu štete podnet po proteku i subjektivnog i objektivnog roka propisanog članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, pa je stoga njegovo potraživanje zastarelo, a tužbeni zahtev neosnovan.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da je zahtev za naknadu štete prouzrokovane diskriminatorskim postupanjem tužene neodvojivo povezan sa zahtevom za utvrđenje diskriminacije, te kako pravni poredak Republike Srbije počev od Ustava, preko potvrđenih Međunarodnih ugovora do relevantnih zakonskih propisa ne predviđa nikakav rok, odnosno ni na koji način vremenski ne ograničava subjekta koji se smatra diskriminisanim da nadležnom sudu podnese zahtev za utvrđenje diskriminacije, da se isto pravilo mora primeniti u pogledu zahteva za naknadu štete po osnovu diskriminacije, te da trenutak kada je tužilac nedvosmisleno saznao za štetu, ne može biti 17.01.2008. godine, već isključivo dan utvrđenja diskriminacije. Naime, tačno je da tužba za utvrđenje postojanja diskriminacije ne zastareva, kao i da je u Zakonu o zabrani diskriminacije, koji je propisao postupak zaštite od diskriminacije, propisano da se početak roka za podnošenje zahteva za otklanjanje posledica diskriminacije ima računati od dana utvrđenja da je diskriminacija izvršena. Međutim, postojanje diskriminacije izvršene Zaključkom Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine, koji je donet pre stupanja na snagu Zakona o zabrani diskriminacije (stupio na snagu 07.04.2009. godine), ceni se na osnovu člana 21. Ustava Republike Srbije i člana 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima, sa kojih razloga se rokovi zastarevanja potraživanja naknade štete ne mogu računati prema Zakonu o zabrani diskriminacije već prema odredbi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. U ovom slučaju rok zastarelosti zahteva za naknadu štete po osnovu diskriminacije počinje da teče od momenta donošenja Zaključka Vlade RS od 17.01.2008. godinie, pa je stoga pravilno drugostepeni sud odlučio kada je odbio, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu naknadi nematerijalnu štetu po osnovu diskriminacije, pravilno zaključivši da je ovo potraživanje tužioca zastarelo.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić