Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 12/20 од 15.01.2020. године, жалба је делимично усвојена, делимично одбијена и првостепена пресуда преиначена тако што је одбијен тужбени захтев којим је предложено обавезивање тужене да тужиоцу исплати износ од 80.000,00 динара за претрпљене душевне болове због повреде права личности дискриминаторским поступањем тужене, са законском затезном каматом од пресуђења до исплате и одређено да свака странка сноси своје парничне трошкове, док је потврђена у преосталом побијаном усвајајућем делу.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку применом члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, ... 18/20) и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. У поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени, ни до погрешне примене које од одредаба Закона о парничном поступку, па нема ни повреде из става 1. истог члана, на коју се ревизијом указује, с обзиром да жалба изјављена против првостепене пресуде није изјављена од стране неовлашћеног лица и благовремена је, jeр ју је Државно правобранилаштво прихватило.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је као војни резервиста учествовао у рату у периоду од 24.03.1999. године до 26.06.1999. године. Дана 11.01.2008. године закључен је споразум између Владе РС и штрајкачких одбора ратних војних резервиста из неразвијених општина Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дољевац и Прокупље, којим је регулисана исплата помоћи тим општинама у 2008-ој години у максималном износу од две милијарде динара која је требало да се изврши преко општина са којима је закључен споразум. Након овог споразума, уследило је доношење спорног Закључка Владе тужене од 17.01.2008. године којим је одобрена исплата новчане помоћи ратним војним резервистима из наведених општина по критеријумима које ће сачинити заједничке комисије представника локалне самоуправе и штрајкачког одбора ратних војних резервиста са пребивалиштем на територији тих општина. Предвиђено је да ће право на добијање новчане помоћи стећи сваки ратни војни резервиста из тих општина који достави правноснажну пресуду донету на основу одрицања од тужбеног захтева пред надлежним судовима против Републике Србије ради исплате накнаде и писмену изјаву да нема даљих потраживања по том основу према држави.

Код утврђеног да је Закључком Владе од 17.01.2008. године повређено начело једнаких права и обавеза и извршена дискриминација тужиоца на основу места његовог пребивалишта, првостепени суд је делимично усвојио захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова због повреде права личности, односно због повреде начела једнаких права и обавеза нанете дискриминацијом, док је другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одбио, као неоснован захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете, јер је сматрао да је потраживање тужиоца застарело.

По оцени Врховног касационог суда другостепени суд је приликом оцене приговора застарелости тужиочевог потраживања правилно ценио приговор и правилно одлучио када је захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете одбио уз правилну примену члана 376. Закона о облигационим односима.

Заштита од дискриминације представља право личности загарантовано Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, а од 07.04.2009. године и Законом о забрани дискриминације. Повреда било ког права личности, па самим тим и вршење дискриминације у односу на неко лице или групу лица, представља вид нематеријалне штете, јер код дискриминисаних лица изазива осећај неправде, неравноправности у односу на друге грађане, а често и осећај подређености или осећај грађанина нижег реда, што код њих изазива душевне болове, на основу чега су и овлашћени да пред надлежним судом захтевају заштиту од дискриминације, као и накнаду штете по овом основу. Подношењем тужбе за утврђење и постојање дискриминације, односно повреде права личности, није ограничено роковима, односно не застарева, али се захтев за накнаду штете због повреде права личности може поднети само у оквиру рокова одређених чланом 376. Закона о облигационим односима. Чланом 376. став 1. Закона о облигационим односима прописано је да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и лице које је штету учинило, а ставом 2. истог члана да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од када је штета настала.

У конкретном случају штету представља радња тужене којом је извршена дискриминација, односно којом је тужилац неоправдано стављен у неповољнији положај у односу на ратне војне резервисте седам неразвијених општина Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дољевац и Прокупље, која је учињена доношењем Закључка Владе РС 17.01.2008. године, на основу кога је само резервистима са пребивалиштем на територији напред наведених седам неразвијених општина извршена исплата ратних дневница. Из наведеног следи да је тужилац тада имао сазнање и о настанку штете и о учиниоцу, због чега и рокови застарелости теку од дана доношења Закључка, односно од 17.01.2008. године. Имајући у виду наведено, као и да је тужилац тужбу за накнаду нематеријалне штете по овом основу поднео 15.01.2018. године, то следи да је захтев тужиоца за накнаду штете поднет по протеку и субјективног и објективног рока прописаног чланом 376. Закона о облигационим односима, па је стога његово потраживање застарело, а тужбени захтев неоснован.

Неосновани су наводи ревизије којима се указује да је захтев за накнаду штете проузроковане дискриминаторским поступањем тужене неодвојиво повезан са захтевом за утврђење дискриминације, те како правни поредак Републике Србије почев од Устава, преко потврђених Међународних уговора до релевантних законских прописа не предвиђа никакав рок, односно ни на који начин временски не ограничава субјекта који се сматра дискриминисаним да надлежном суду поднесе захтев за утврђење дискриминације, да се исто правило мора применити у погледу захтева за накнаду штете по основу дискриминације, те да тренутак када је тужилац недвосмислено сазнао за штету, не може бити 17.01.2008. године, већ искључиво дан утврђења дискриминације. Наиме, тачно је да тужба за утврђење постојања дискриминације не застарева, као и да је у Закону о забрани дискриминације, који је прописао поступак заштите од дискриминације, прописано да се почетак рока за подношење захтева за отклањање последица дискриминације има рачунати од дана утврђења да је дискриминација извршена. Међутим, постојање дискриминације извршене Закључком Владе Републике Србије од 17.01.2008. године, који је донет пре ступања на снагу Закона о забрани дискриминације (ступио на снагу 07.04.2009. године), цени се на основу члана 21. Устава Републике Србије и члана 14. Европске конвенције о људским правима, са којих разлога се рокови застаревања потраживања накнаде штете не могу рачунати према Закону о забрани дискриминације већ према одредби из члана 376. Закона о облигационим односима. У овом случају рок застарелости захтева за накнаду штете по основу дискриминације почиње да тече од момента доношења Закључка Владе РС од 17.01.2008. годиние, па је стога правилно другостепени суд одлучио када је одбио, као неоснован захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му накнади нематеријалну штету по основу дискриминације, правилно закључивши да је ово потраживање тужиоца застарело.

Са напред наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић