Odlučujući u smislu navedene zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je zaključio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao o posebnoj reviziji, jer se revizijom ne ukazuje na potrebu, niti se iz revizijskih navoda može zaključiti da je potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Primena instituta izuzetne dozvoljenosti revizije je predviđena isključivo za pitanja materijalnog prava. Zato je potrebno da se u reviziji jasno navede pravno pitanje čije se razmatranje predlaže i obrazloži potreba njegovog razmatranja u smislu ispunjenja uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP. Ovde to nije učinjeno. Revizijom je samo predložena primena člana 404. stav 1. ZPP radi ujednačavanja sudske prakse, a da pri tom niti je navedeno pravno pitanje za razmatranje, niti je primerima drugačije prakse potkrepljeno postojanje potrebe za ujednačavanjem sudske prakse.

Navodi izneti u reviziji ne predstavljaju razloge za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije. Revizijom se osporava zaključak o pravnosnažno presuđenoj stvari, na podlozi kojeg je odbačena protivtužba podnositeljke AA protiv tužene BB, podneta nakon što je odbijena revizija, pošto su raspravljena sporna pitanja po zahtevima tužilja AA i VV, preostalo da se odluči o protivtužbenom zahtevu BB, nakon čega je podneta protivtužba od strane AA za predaju sudržavine i isplatu naknade za korišćenje nepokretnosti, a povučena protivtužba BB. Pobijanim rešenjem obuhvaćena je konstatacija o tome šta je predstavljalo predmet ranijeg pravnosnažnog presuđenja, šta čini sadržinu potom podnete protivtužbe AA, kao bespredmetne u situaciji da je određeno razvrgnuće suvlasničke zajednice stranaka na predmetnoj nepokretnosti – sudskom javnom prodajom i namirenjem suvlasnika iz cene koja će se postići u javnoj prodaji, srazmerno suvlasničkim delovima, u čijim je granicama korišćen deo nepokretnosti od strane tužene. Odbačenom protivtužbom AA postavljen je i zahtev za isplatu novčane naknade za korišćenje po osnovu neosnovanog obogaćenja, iako je po istovetnom osnovu ranije raspravljano i presuđeno tako što je uzimanjem u obzir da BB koristi deo koji odgovara njenom suvlasničkom udelu, ocenjeno da traženje novčane naknade nema osnova i sa tog razloga je novčani zahtev tužilja AA i VV u odnosu na tuženu BB pravnosnažano odbijen, kao i revizija koju su one prethodno izjavile. Kod iznetog stanja stvari, rešenje o odbačaju protivtužbe rezultat je konkretnih činjenica iz vođenih postupaka, a ne primene materijalnog prava. Zato, nema uslova da se dozvoli odlučivanje o reviziji primenom člana 404. stav 1. ZPP.

Iz iznetih razloga, ocenjeno je da nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici prihvati odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije u smislu člana 420. ZPP i utvrdio da je revizija tužilje nedozvoljena.

Prema članu 420. stav 1. ZPP stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, dok je stavom 2. istog člana propisano da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude. Stavom 6. istog člana je propisano da se u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno primenjuju odredbe ovog zakona o reviziji protiv presude.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP revizija je nedozvoljena, ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužilja je izjavila reviziju protiv rešenja o odbačaju tužbe, kojim je postupak pravnosnažno okončan. Međutim, imajući u vidu da nije označena vrednost predmeta spora, a da novčani zahtev glasi na iznos od 24.000 evra u dinarskoj protivrednosti, to u smislu člana 420. stav 2. ZPP, zbog takve vrednosti predmeta spora u ovoj pravnoj stvari ni revizija protiv pravnosnažne presude ne bi bila dozvoljena.

Zbog navedenog je Vrhovni kasacioni sud ocenio da je revizija tužilje nedozvoljena i primenom člana 413. u vezi člana 420. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić