Одлучујући у смислу наведене законске одредбе Врховни касациони суд је закључио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиље као о посебној ревизији, јер се ревизијом не указује на потребу, нити се из ревизијских навода може закључити да је потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Примена института изузетне дозвољености ревизије је предвиђена искључиво за питања материјалног права. Зато је потребно да се у ревизији јасно наведе правно питање чије се разматрање предлаже и образложи потреба његовог разматрања у смислу испуњења услова прописаних у члану 404. став 1. ЗПП. Овде то није учињено. Ревизијом је само предложена примена члана 404. став 1. ЗПП ради уједначавања судске праксе, а да при том нити је наведено правно питање за разматрање, нити је примерима другачије праксе поткрепљено постојање потребе за уједначавањем судске праксе.

Наводи изнети у ревизији не представљају разлоге за примену института изузетне дозвољености ревизије. Ревизијом се оспорава закључак о правноснажно пресуђеној ствари, на подлози којег је одбачена противтужба подноситељке АА против тужене ББ, поднета након што је одбијена ревизија, пошто су расправљена спорна питања по захтевима тужиља АА и ВВ, преостало да се одлучи о противтужбеном захтеву ББ, након чега је поднета противтужба од стране АА за предају судржавине и исплату накнаде за коришћење непокретности, а повучена противтужба ББ. Побијаним решењем обухваћена је констатација о томе шта је представљало предмет ранијег правноснажног пресуђења, шта чини садржину потом поднете противтужбе АА, као беспредметне у ситуацији да је одређено развргнуће сувласничке заједнице странака на предметној непокретности – судском јавном продајом и намирењем сувласника из цене која ће се постићи у јавној продаји, сразмерно сувласничким деловима, у чијим је границама коришћен део непокретности од стране тужене. Одбаченом противтужбом АА постављен је и захтев за исплату новчане накнаде за коришћење по основу неоснованог обогаћења, иако је по истоветном основу раније расправљано и пресуђено тако што је узимањем у обзир да ББ користи део који одговара њеном сувласничком уделу, оцењено да тражење новчане накнаде нема основа и са тог разлога је новчани захтев тужиља АА и ВВ у односу на тужену ББ правноснажано одбијен, као и ревизија коју су оне претходно изјавиле. Код изнетог стања ствари, решење о одбачају противтужбе резултат је конкретних чињеница из вођених поступака, а не примене материјалног права. Зато, нема услова да се дозволи одлучивање о ревизији применом члана 404. став 1. ЗПП.

Из изнетих разлога, оцењено је да нису испуњени услови да се у овој парници прихвати одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној, због чега је на основу члана 404. ЗПП Врховни касациони суд одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије у смислу члана 420. ЗПП и утврдио да је ревизија тужиље недозвољена.

Према члану 420. став 1. ЗПП странке могу да изјаве ревизију против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно окончан, док је ставом 2. истог члана прописано да ревизија против решења из става 1. овог члана није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде. Ставом 6. истог члана је прописано да се у поступку поводом ревизије против решења сходно примењују одредбе овог закона о ревизији против пресуде.

Одредбом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП ревизија је недозвољена, ако је изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП је прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужиља је изјавила ревизију против решења о одбачају тужбе, којим је поступак правноснажно окончан. Међутим, имајући у виду да није означена вредност предмета спора, а да новчани захтев гласи на износ од 24.000 евра у динарској противредности, то у смислу члана 420. став 2. ЗПП, због такве вредности предмета спора у овој правној ствари ни ревизија против правноснажне пресуде не би била дозвољена.

Због наведеног је Врховни касациони суд оценио да је ревизија тужиље недозвољена и применом члана 413. у вези члана 420. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке овог решења.

Председник већа-судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић