Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 60/20 od 04.02.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca AA iz ... i potvrđena presuda Osnovnog suda u Valjevu P 619/18 od 18.03.2019. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 619/18 od 10.11.2020. godine, u drugom i četvrtom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena presuda Osnovnog suda u Valjevu P 619/18 od 18.03.2019. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 619/18 od 10.11.2020. godine, u prvom i trećem stavu izreke. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca AA i tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stava prvog izreke, tužilac AA je blagovremeno, na osnovu člana 404. ZPP, izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema navedenoj odredbi, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Tužioci su naslednici pokojnog VV. Rešenjem Agencije za restituciju od 08.10.2014. godine (pravnosnažno i izvršno 03.04.2017. godine) usvojen je zahtev za restituciju i utvrđeno pravo svojine njihovog pravnog prethodnika na poslovnom prostoru u ulici ... broj .. u ... . Tužbom, podnetom na osnovu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, traženo je da se tuženi „Diva trade“ DOO (posredni držalac) i tuženi „Imperija“ DOO (neposredni držalac) obavežu na predaju označenog poslovnog prostora u državinu tužiocima, a tuženi „Diva trade“ DOO i na isplatu novčanog iznosa stečenog bez pravnog osnova u visini mesečne zakupnine utvrđene ugovorom o zakupu od 01.04.2018. godine koji je zaključen između tuženih za predmetni poslovni prostor, u periodu od 05.01.2015. godine (dana konačnosti rešenja o restituciji) do 14.01.2019. godine (dana veštačenja).

U ovom sporu, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nema spornih pravnih pitanja koja su od opšteg interesa ili su u interesu ostvarenja ravnopravnosti građana. Uz reviziju nisu priložene pravnosnažne presude kojima je drugačije presuđeno u istim ili bitno istovetnim činjenično-pravnim sporovima, zbog čega nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tužioca sa stanovišta potrebe ujednačavanja sudske prakse.

U konkretnom slučaju, ne postoji potreba za novim tumačenjem materijalnog prava - odredbe člana 39. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i odredbe člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, na čiju pogrešnu primenu revident ukazuje.

Odredbom člana 39. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima priznato je pravo vlasnika na sve (civilne i naturalne) plodove stvari koje je dužan da mu preda njen nesavesni držalac. Pravni prethodnik tužilaca je pravo svojine na spornom poslovnom prostoru stekao danom pravnosnažnosti rešenja o vraćanju oduzete imovine (03.04.2017. godine), u skladu sa članom 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i članom 49. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Zato tužioci ne mogu osnovano tražiti naplatu novčanog potraživanja u visini ugovorene zakupnine za poslovni prostor koji je predmet vraćanja, koju je tuženi „Diva trade“ DOO ubirao u periodu do pravnosnažnosti rešenja o restituciji, jer to pravo u smislu navedene odredbe pripada samo vlasniku stvari a njihov pravni prethodnik to nije bio sve do nastupanja pravnosnažnosti tog rešenja. Njihovo potraživanje za isti period nema svoj osnov ni u naknadi materijalne šete - izgubljene koristi u smislu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, jer u radnjama tuženog „Diva trade“ DOO nema protivpravnosti. Osim toga, ne radi se ni o koristi (dobiti) koja bi bila ostvarena po redovnom toku stvari, s`obzirom da pravni prethodnik tužilaca, a ni tužioci nisu bili vlasnici predmetnog poslovnog prostora i njime nisu mogli raspolagati - izdavati ga u zakup i tako ostvarivati dobit koju potražuju u ovom sporu.

Za novčano potraživanje tužilaca u periodu nakon pravnosnažnosti rešenja o vraćanju oduzete imovine (do dana veštačenja - 14.11.2019. godine) relevantna je i odredba člana 20. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju kojom je uređen pravni položaj zakupca nepokretnosti koja je predmet vraćanja. Prema toj odredbi, u odsustvu sporazuma bivšeg vlasnika i obveznika, zakupac nepokretnosti koja je predmet vraćanja ima pravo da tu nepokretnost koristi za obavljanje svoje delatnosti najduže tri godine od izvršnosti rešenja o vraćanju imovine (stav prvi), a u tom roku bivši vlasnik, koji je stupio na mesto zakupodavca, ima pravo na zakupninu (stav treći). Otuda tužioci naplatu potraživanja u označenom periodu mogli bi tražiti od zakupca - tuženog „Imperija“ DOO, na osnovu ugovora o zakupu od 01.04.2008. godine, a ne od zakupodavca - tuženog „Diva trade“ DOO po pravilima o sticanju bez osnova iz člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo naročito kod utvrđene činjenice da ovaj tuženi nije vršio naplatu zakupnine (koja se ne može pobijati posebnom revizijom) i tvrdnje iznete u reviziji da je naplata vršena na drugi način (u gotovom novcu, na ruke direktora zakupodavca), kojom se takođe osporava utvrđeno činjenično stanje.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Revizija tužioca nije dozvoljena ni na osnovu člana 403. stav 3. ZPP. Vrednost predmeta spora pobijanog dela niža je od dinarske protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, merodavne za dozvoljenost revizije u smislu označene odredbe, zbog čega je na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić