Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 60/20 од 04.02.2021. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиоца АА из ... и потврђена пресуда Основног суда у Ваљеву П 619/18 од 18.03.2019. године, исправљена решењем истог суда П 619/18 од 10.11.2020. године, у другом и четвртом ставу изреке. Ставом другим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужених и потврђена пресуда Основног суда у Ваљеву П 619/18 од 18.03.2019. године, исправљена решењем истог суда П 619/18 од 10.11.2020. године, у првом и трећем ставу изреке. Ставом трећим изреке, одбијени су захтеви тужиоца АА и тужених за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, става првог изреке, тужилац АА је благовремено, на основу члана 404. ЗПП, изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Према наведеној одредби, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).

Тужиоци су наследници покојног ВВ. Решењем Агенције за реституцију од 08.10.2014. године (правноснажно и извршно 03.04.2017. године) усвојен је захтев за реституцију и утврђено право својине њиховог правног претходника на пословном простору у улици ... број .. у ... . Тужбом, поднетом на основу члана 37. Закона о основама својинскоправних односа, тражено је да се тужени „Diva trade“ ДОО (посредни држалац) и тужени „Империја“ ДОО (непосредни држалац) обавежу на предају означеног пословног простора у државину тужиоцима, а тужени „Diva trade“ ДОО и на исплату новчаног износа стеченог без правног основа у висини месечне закупнине утврђене уговором о закупу од 01.04.2018. године који је закључен између тужених за предметни пословни простор, у периоду од 05.01.2015. године (дана коначности решења о реституцији) до 14.01.2019. године (дана вештачења).

У овом спору, по оцени Врховног касационог суда, нема спорних правних питања која су од општег интереса или су у интересу остварења равноправности грађана. Уз ревизију нису приложене правноснажне пресуде којима је другачије пресуђено у истим или битно истоветним чињенично-правним споровима, због чега нема места одлучивању о посебној ревизији тужиоца са становишта потребе уједначавања судске праксе.

У конкретном случају, не постоји потреба за новим тумачењем материјалног права - одредбе члана 39. Закона о основама својинскоправних односа и одредбе члана 189. Закона о облигационим односима, на чију погрешну примену ревидент указује.

Одредбом члана 39. став 1. и 2. Закона о облигационим односима признато је право власника на све (цивилне и натуралне) плодове ствари које је дужан да му преда њен несавесни држалац. Правни претходник тужилаца је право својине на спорном пословном простору стекао даном правноснажности решења о враћању одузете имовине (03.04.2017. године), у складу са чланом 20. став 2. Закона о основама својинскоправних односа и чланом 49. став 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу. Зато тужиоци не могу основано тражити наплату новчаног потраживања у висини уговорене закупнине за пословни простор који је предмет враћања, коју је тужени „Diva trade“ ДОО убирао у периоду до правноснажности решења о реституцији, јер то право у смислу наведене одредбе припада само власнику ствари а њихов правни претходник то није био све до наступања правноснажности тог решења. Њихово потраживање за исти период нема свој основ ни у накнади материјалне шете - изгубљене користи у смислу члана 189. Закона о облигационим односима, јер у радњама туженог „Diva trade“ ДОО нема противправности. Осим тога, не ради се ни о користи (добити) која би била остварена по редовном току ствари, с`обзиром да правни претходник тужилаца, а ни тужиоци нису били власници предметног пословног простора и њиме нису могли располагати - издавати га у закуп и тако остваривати добит коју потражују у овом спору.

За новчано потраживање тужилаца у периоду након правноснажности решења о враћању одузете имовине (до дана вештачења - 14.11.2019. године) релевантна је и одредба члана 20. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу којом је уређен правни положај закупца непокретности која је предмет враћања. Према тој одредби, у одсуству споразума бившег власника и обвезника, закупац непокретности која је предмет враћања има право да ту непокретност користи за обављање своје делатности најдуже три године од извршности решења о враћању имовине (став први), а у том року бивши власник, који је ступио на место закуподавца, има право на закупнину (став трећи). Отуда тужиоци наплату потраживања у означеном периоду могли би тражити од закупца - туженог „Империја“ ДОО, на основу уговора о закупу од 01.04.2008. године, а не од закуподавца - туженог „Diva trade“ ДОО по правилима о стицању без основа из члана 210. став 1. Закона о облигационим односима. Ово нарочито код утврђене чињенице да овај тужени није вршио наплату закупнине (која се не може побијати посебном ревизијом) и тврдње изнете у ревизији да је наплата вршена на други начин (у готовом новцу, на руке директора закуподавца), којом се такође оспорава утврђено чињенично стање.

Из наведених разлога, одлучено је као у првом ставу изреке.

Ревизија тужиоца није дозвољена ни на основу члана 403. став 3. ЗПП. Вредност предмета спора побијаног дела нижа је од динарске противвредности од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, меродавне за дозвољеност ревизије у смислу означене одредбе, због чега је на основу члана 410. став 2. тачка 5. и члана 413. ЗПП, одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић