Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi čl. 154, 155. i 161. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, citiranih u obrazloženju pobijane presude, ocenjen je neosnovanim tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete koju tužilja tvrdi da je pretpela u sukobu sa tuženim, na taj način što je tuženi, nakon što mu se tužilja obratila uvredljivim rečima i udarila ga rukom nekoliko puta po glavi, podigao ruku u kojoj je držao štaku, kako bi se zaštitio od udaraca i štakom udario tužilju po glavi, zbog čega se tužilja nakon nekoliko dana javila lekaru. Ovo zbog toga što je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka hirurga utvrđeno da specijalističkim neurohirurškim pregledom tužilje nije bilo moguće utvrditi postojanje jasno uočljive povrede koja se može precizno i jasno kvalifikovati, pa veštak nije bio u mogućnosti da se izjasni po pitanju intenziteta i trajanja fizičkih bolova kod tužilje usled spornog događaja, a iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka psihijatra utvrđeno da je tužilja kritičnom prilikom posle zadobijanja udarca u glavu i u narednih 5 sekundi trpela primarni strah srednjeg intenziteta, koji je u narednih 5 sekundi imao slab intenzitet, sa tendenciojom jenjavanja na kraju ovog perioda, da bi nakon toga u naredne 2 nedelje trpela sekundarni strah u formi strepnje, zabrinutosti i neizvesnosti. Pritom, udarac koji je tuženi zadao tužilji štakom nije zadao sa namerom povređivanja tužilje, već u nužnoj odbrani, odnosno radi odbijanja od sebe udaraca upućenih od strane tužilje.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka o tužbenom zahtevu doneta uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa, ni u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi odredbe člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 16.10.2019. godine. Vrednost predmeta spora je iznos od 140.000,00 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe u smislu odredbi člana 468. ZPP, to se radi o sporu male vrednosti u kojem protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija na osnovu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković