Правноснажном пресудом, применом материјалног права из одредби чл. 154, 155. и 161. став 1. Закона о облигационим односима, цитираних у образложењу побијане пресуде, оцењен је неоснованим тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете коју тужиља тврди да је претпела у сукобу са туженим, на тај начин што је тужени, након што му се тужиља обратила увредљивим речима и ударила га руком неколико пута по глави, подигао руку у којој је држао штаку, како би се заштитио од удараца и штаком ударио тужиљу по глави, због чега се тужиља након неколико дана јавила лекару. Ово због тога што је из налаза и мишљења судског вештака хирурга утврђено да специјалистичким неурохируршким прегледом тужиље није било могуће утврдити постојање јасно уочљиве повреде која се може прецизно и јасно квалификовати, па вештак није био у могућности да се изјасни по питању интензитета и трајања физичких болова код тужиље услед спорног догађаја, а из налаза и мишљења судског вештака психијатра утврђено да је тужиља критичном приликом после задобијања ударца у главу и у наредних 5 секунди трпела примарни страх средњег интензитета, који је у наредних 5 секунди имао слаб интензитет, са тенденциојом јењавања на крају овог периода, да би након тога у наредне 2 недеље трпела секундарни страх у форми стрепње, забринутости и неизвесности. Притом, ударац који је тужени задао тужиљи штаком није задао са намером повређивања тужиље, већ у нужној одбрани, односно ради одбијања од себе удараца упућених од стране тужиље.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин пресуђења, Врховни суд је оценио да је другостепена одлука о тужбеном захтеву донета уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, због чега у конкретном случају не постоји потреба за разматрање правних питања од општег интереса, ни у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Из наведених разлога, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5., у вези одредбе члана 479. став 6. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу који не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Одредбом чланa 479. став 6. ЗПП прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Тужба у овој правној ствари поднета је 16.10.2019. године. Вредност предмета спора је износ од 140.000,00 динара.

Како у конкретном случају вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе у смислу одредби члана 468. ЗПП, то се ради о спору мале вредности у којем против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија на основу одредбе члана 479. став 6. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић