Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužene su podnele odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiljina revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se samo paušalno, bez konkretnog označenja procesnih odredbi koje drugostepeni sud nije primenio ili je nepravilno primenio, ukazuje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u drugostepenom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila osnivač i jedini vlasnik privatnog preduzeća „GG“ iz .... Tužene su ćerke i zakonske naslednice pokojnog DD koji je preminuo ... . Prethodnik tuženih je 30.09.1991. godine osnovao privatno preduzeće za građevinsko-uslužne i trgovinsko-posredničke poslove „ĐĐ“ eksport- import sa potpunom odgovornošću, sa sedištem u ... . Privatno preduzeće čiji je osnivač bila tužilja bavilo se kupovinom građevinskog materijala neposredno od proizvođača i njegovom preprodajom izvođačima građevinskih radova. Poslovalo je pretežno „na crno“. Tokom 1993. godine to preduzeće je kupilo građevinski materijal koji je proizvodilo preduzeće čiji je vlasnik bio prethodnik tuženih. Tužilja se tada upoznala sa prethodnikom tuženih i nakon toga su oni nastavili da poslovno sarađuju. Kako je preduzeće čiji je tužilja bila vlasnik koristilo skladište preduzeća „ĐĐ“ koje je u ime i za račun njenog preduzeća vršilo prodaju uskladištene robe, o čemu nije vođena knjigovodstvena evidencija jer je to bila poslovna saradnja manjih razmera koja nije stvarala velike troškove. Poslovna saradnja ovih preduzeća ostvarivala se i na druge načine - kupovinom robe za potrebe preduzeća u vlasništvu oca tuženih i plaćanje drugih usluga. Pismeno bez datuma, naslovljeno kao: „ugovor i potvrda o zajmu“, potpisali su tužilja i sada pokojni GG. Ovim pismenom njegovi potpisnici potvrđuju da je zajmoprimac GG, vlasnik „ĐĐ“ u periodu od 17.11.1994. godine do 06.03.1998. godine od zajmodavca - tužilje, vlasnice „GG“ primio novčana sredstva u iznosu od 693.000 DEM i da je novac uložen u proizvodnju, izgradnju hale sa mašinama na ..., a iznos od 63.000 DEM u dogradnju kuće u Budvi. Zajmoprimac se ovim pismenom obavezao da dug vrati do kraja 1998. godine, a ukoliko to ne učini preuzeo je obavezu plaćanja kamate po stopi od 2% mesečno, počev od 01.01.1999. godine do izmirenja glavnice. Takođe, zajmoprimac se saglasio da se dugovanje može naplatiti upisom osnivačkog uloga zajmodavca u preduzeću „ĐĐ“ ili plenidbom određenih nepokretnosti koje su imovina tog preduzeća, odnosno kuće u Budvi, s`tim što pravo izbora načina namirenja ima zajmodavac. Pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu O. 1851/98 od 24.07.1998. godine tužene su oglašene za naslednice zaostavštine pokojnog GG - privatnom preduzeću „ĐĐ“ iz ..., udelu od 564/2400 delova parcele ... KO ... i teretnom vozilu. Na osnovu tog rešenja izvršena je promena osnivačkog akta preduzeća „ĐĐ“ koje je u sudski registar upisano kao društvo sa ograničenom odgovornošću a tužene kao njegovi osnivači. U vreme smrti DD preduzeće „ĐĐ“ je imalo nepokretnu imovinu - stanove, zemljište i poslovni prostor u ... ukupne vrednosti od 386.370,80 evra, kao i proizvodnu halu sa zemljištem - parcelom ... KO ... u vrednosti od 265.950,90 evra. Preduzeće čiji je osnivač bila tužilja brisano je iz registra tokom 2006. godine kao neaktivno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom člana 457. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članovima 222. i 224. Zakona o nasleđivanju, delimično usvojio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, tužilja je dokazala postojanje duga pokojnog DD u iznosu od 693.000 DEM, odnosno 384.354,55 evra koji je dospeo 01.01.1999. godine, zbog čega su tužene kao zakonske naslednice zajmoprimca dužne da pozajmljeni novac vrate ali samo do visine vrednosti nasleđene imovine.

Drugostepeni sud je odbio tužiljinu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojom je odbijen tužbeni zahtev, a usvojio je žalbe tuženih i istu presudu preinačio u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev.

Po stanovištu tog suda, sporno potraživanje proisteklo je iz poslovne saradnje preduzeća čiji su osnivači i jedini vlasnici bili tužilja i prethodnik tuženih. Ovakvo stanovište drugostepeni sud izvodi kako iz sadržine isprave „ugovora - potvrde o zajmu“, u kojem su potpisnici označeni kao vlasnici preduzeća, tako i iz opredeljene svrhe date pozajmice, odnosno iz iskaza tužilje da je ugovor nastao kao rezultat njihovog poslovanja i predstavlja sravnjenje njihovog poslovnog odnosa.

Ovakvo stanovište prihvata i revizijski sud.

Naime, i tužilja u svom iskazu tvrdi da je ugovor zaključen sa sada pokojnim DD nastao kao rezultat njihovog prethodnog poslovanja i da predstavlja sravnjenje poslovnog odnosa u kojem je tužilja dokazivala da je preduzeće čiji je ona vlasnik nabavljalo građevinski materijal za preduzeće prethodnika tuženih koje se bavilo i izvođenjem građevinskih radova. Dakle, dug iskazan u pismenu bez datuma predstavlja dugovanje pravnog lica - preduzeća „ĐĐ“ iz ..., nastalo u odnosu sa preduzećem „GG“ iz ... .

Prema članu 165. stav 1. Zakona o preduzećima („Službeni list SFRJ“, broj 77/88 ... 61/90 i „Službeni list SRJ“ broj 24/94), preduzeće odgovara za svoje obaveze svojom imovinom. Isto je bilo predviđeno i Zakonom o preduzećima („Službeni list SRJ“ broj 29/96). Ovi zakoni primenjivali su se u vreme kada je nastao i trajao sporni pravni odnos tužilje i prethodnika tuženih kao vlasnika i osnivača privatnih preduzeća.

Izuzetak od ovih pravila predviđen je članom 140a Zakona o preduzećima iz 1989. godine kojim je bilo propisano da ako jedini deoničar deoničkog društva, jedini član društva sa ograničenom odgovornošću i jedini vlasnik privatnog preduzeća svojim radnjama ili mešanjem svoje imovine i imovine preduzeća stvara kod drugih privid privrednog identiteta sa preduzećem odgovara poveriocima za obaveze preduzeća neograničeno solidarno. Navedenom odredbom uveden je institut probijanja (privida) pravne ličnosti, koji postoji i u Zakonu o preduzećima iz 1996. godine. Odredbom člana 54. ovog zakona bilo je propisano da osnivači, članovi, akcionari, članovi uprave i izvršnog odbora i direktori odgovaraju za obaveze preduzeća celokupnom svojom imovinom ako su preduzeće zloupotrebili da bi postigli cilj koji je za njih zabranjen; ako su preduzeće zloupotrebili da bi oštetili svoje poverioce; ako su, suprotno propisima, postupali sa imovinom preduzeća kao da je u pitanju njihova imovina; ako su smanjili imovinu preduzeća u svoju korist ili u korist drugog lica, ali su ili morali znati da preduzeće neće biti u stanju da izmiri svoje obaveze prema trećim licima.

Za postojanje ovog pravnog instituta bitno je da postoji aktivno ponašanje vlasnika preduzeća. U konkretnom slučaju, tužilja nije dokazala da je sada pokojni DD svojim radnjama od nje stvorio privid identiteta sa preduzećem čiji je bio vlasnik i osnivač, da bi mogla postojati njegova odgovornost za obaveze tog preduzeća nastale iz poslovnog odnosa sa preduzećem čiji je osnivač bila tužilja.

Iz navedenih razloga, izjavljenom revizijom se neosnovano osporava pravilnost pobijane drugostepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava, pa je zato na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić