Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужене су поднеле одговор на ревизију.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу на основу члана 408. Закона о парничном поступку (ЗПП), Врховни касациони суд је нашао да тужиљина ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Ревизијом се само паушално, без конкретног означења процесних одредби које другостепени суд није применио или је неправилно применио, указује на постојање битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП учињене у другостепеном поступку.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била оснивач и једини власник приватног предузећа „ГГ“ из .... Тужене су ћерке и законске наследнице покојног ДД који је преминуо ... . Претходник тужених је 30.09.1991. године основао приватно предузеће за грађевинско-услужне и трговинско-посредничке послове „ЂЂ“ експорт- импорт са потпуном одговорношћу, са седиштем у ... . Приватно предузеће чији је оснивач била тужиља бавило се куповином грађевинског материјала непосредно од произвођача и његовом препродајом извођачима грађевинских радова. Пословало је претежно „на црно“. Током 1993. године то предузеће је купило грађевински материјал који је производило предузеће чији је власник био претходник тужених. Тужиља се тада упознала са претходником тужених и након тога су они наставили да пословно сарађују. Како је предузеће чији је тужиља била власник користило складиште предузећа „ЂЂ“ које је у име и за рачун њеног предузећа вршило продају ускладиштене робе, о чему није вођена књиговодствена евиденција јер је то била пословна сарадња мањих размера која није стварала велике трошкове. Пословна сарадња ових предузећа остваривала се и на друге начине - куповином робе за потребе предузећа у власништву оца тужених и плаћање других услуга. Писмено без датума, насловљено као: „уговор и потврда о зајму“, потписали су тужиља и сада покојни ГГ. Овим писменом његови потписници потврђују да је зајмопримац ГГ, власник „ЂЂ“ у периоду од 17.11.1994. године до 06.03.1998. године од зајмодавца - тужиље, власнице „ГГ“ примио новчана средства у износу од 693.000 ДЕМ и да је новац уложен у производњу, изградњу хале са машинама на ..., а износ од 63.000 ДЕМ у доградњу куће у Будви. Зајмопримац се овим писменом обавезао да дуг врати до краја 1998. године, а уколико то не учини преузео је обавезу плаћања камате по стопи од 2% месечно, почев од 01.01.1999. године до измирења главнице. Такође, зајмопримац се сагласио да се дуговање може наплатити уписом оснивачког улога зајмодавца у предузећу „ЂЂ“ или пленидбом одређених непокретности које су имовина тог предузећа, односно куће у Будви, с`тим што право избора начина намирења има зајмодавац. Правноснажним решењем Општинског суда у Новом Саду О. 1851/98 од 24.07.1998. године тужене су оглашене за наследнице заоставштине покојног ГГ - приватном предузећу „ЂЂ“ из ..., уделу од 564/2400 делова парцеле ... КО ... и теретном возилу. На основу тог решења извршена је промена оснивачког акта предузећа „ЂЂ“ које је у судски регистар уписано као друштво са ограниченом одговорношћу а тужене као његови оснивачи. У време смрти ДД предузеће „ЂЂ“ је имало непокретну имовину - станове, земљиште и пословни простор у ... укупне вредности од 386.370,80 евра, као и производну халу са земљиштем - парцелом ... КО ... у вредности од 265.950,90 евра. Предузеће чији је оснивач била тужиља брисано је из регистра током 2006. године као неактивно.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је, применом члана 457. Закона о облигационим односима у вези са члановима 222. и 224. Закона о наслеђивању, делимично усвојио тужбени захтев. По налажењу тог суда, тужиља је доказала постојање дуга покојног ДД у износу од 693.000 ДЕМ, односно 384.354,55 евра који је доспео 01.01.1999. године, због чега су тужене као законске наследнице зајмопримца дужне да позајмљени новац врате али само до висине вредности наслеђене имовине.

Другостепени суд је одбио тужиљину жалбу и потврдио првостепену пресуду у делу којом је одбијен тужбени захтев, а усвојио је жалбе тужених и исту пресуду преиначио у делу којим је усвојен тужбени захтев.

По становишту тог суда, спорно потраживање проистекло је из пословне сарадње предузећа чији су оснивачи и једини власници били тужиља и претходник тужених. Овакво становиште другостепени суд изводи како из садржине исправе „уговора - потврде о зајму“, у којем су потписници означени као власници предузећа, тако и из опредељене сврхе дате позајмице, односно из исказа тужиље да је уговор настао као резултат њиховог пословања и представља сравњење њиховог пословног односа.

Овакво становиште прихвата и ревизијски суд.

Наиме, и тужиља у свом исказу тврди да је уговор закључен са сада покојним ДД настао као резултат њиховог претходног пословања и да представља сравњење пословног односа у којем је тужиља доказивала да је предузеће чији је она власник набављало грађевински материјал за предузеће претходника тужених које се бавило и извођењем грађевинских радова. Дакле, дуг исказан у писмену без датума представља дуговање правног лица - предузећа „ЂЂ“ из ..., настало у односу са предузећем „ГГ“ из ... .

Према члану 165. став 1. Закона о предузећима („Службени лист СФРЈ“, број 77/88 ... 61/90 и „Службени лист СРЈ“ број 24/94), предузеће одговара за своје обавезе својом имовином. Исто је било предвиђено и Законом о предузећима („Службени лист СРЈ“ број 29/96). Ови закони примењивали су се у време када је настао и трајао спорни правни однос тужиље и претходника тужених као власника и оснивача приватних предузећа.

Изузетак од ових правила предвиђен је чланом 140а Закона о предузећима из 1989. године којим је било прописано да ако једини деоничар деоничког друштва, једини члан друштва са ограниченом одговорношћу и једини власник приватног предузећа својим радњама или мешањем своје имовине и имовине предузећа ствара код других привид привредног идентитета са предузећем одговара повериоцима за обавезе предузећа неограничено солидарно. Наведеном одредбом уведен је институт пробијања (привида) правне личности, који постоји и у Закону о предузећима из 1996. године. Одредбом члана 54. овог закона било је прописано да оснивачи, чланови, акционари, чланови управе и извршног одбора и директори одговарају за обавезе предузећа целокупном својом имовином ако су предузеће злоупотребили да би постигли циљ који је за њих забрањен; ако су предузеће злоупотребили да би оштетили своје повериоце; ако су, супротно прописима, поступали са имовином предузећа као да је у питању њихова имовина; ако су смањили имовину предузећа у своју корист или у корист другог лица, али су или морали знати да предузеће неће бити у стању да измири своје обавезе према трећим лицима.

За постојање овог правног института битно је да постоји активно понашање власника предузећа. У конкретном случају, тужиља није доказала да је сада покојни ДД својим радњама од ње створио привид идентитета са предузећем чији је био власник и оснивач, да би могла постојати његова одговорност за обавезе тог предузећа настале из пословног односа са предузећем чији је оснивач била тужиља.

Из наведених разлога, изјављеном ревизијом се неосновано оспорава правилност побијане другостепене пресуде због погрешне примене материјалног права, па је зато на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић