Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi BB je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, u smislu članova 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog BB osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i njegova sada pokojna supruga GG su kao primaoci izdržavanja, sa svojim sinovima - tuženima kao davaocima izdržavanja, zaključili ugovor o doživotnom izdržavanju koji je overen pred Opštinskim sudom u Pirotu 20.03.1992. godine, pod R. 120/92. Tuženi su se obavezali da doživotno izdržavaju primaoce izdržavanja na način naveden u ugovoru, a primaoci izdržavanja da im ostave u nasleđe, na jednake delove, plac sa kućom u selu ... na katastarskoj parceli ... KO ..., s`tim da se predaja ove imovine odlaže do smrti primalaca izdržavanja. Ugovorne odredbe su poštovane do smrti tužiočeve supruge GG (umrla ...2000. godine), a odnosi ugovarača su bili dobri - tuženi su obilazili roditelje, koji su tada mogli sami da se brinu o sebi. Tužilac je tokom 2002. godine zasnovao vanbračnu zajednicu u kući koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Odnosi tužioca i tuženog BB poremetili su se tokom 2014. godine, kada se tuženi sa porodicom uselio u kuću i renovirao sprat. Zbog poremećenih odnosa tužilac i njegova vanbračna partnerka su napustili kuću i preselili se u ..., i od tada nisu u kontaktu sa tuženim.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je, suprotno zaključku nižestepenog suda da je tuženi BB, nakon smrti primaoca izdržavanja GG koja za života nije tražila raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, stekao pravo svojine na kući srazmerno udelu sada pokojnog primaoca izdržavanja u njenom sticanju kao zajedničke imovine stečene u braku sa tužiocem, stanovišta da je obaveza izdržavanja supružnika - primalaca izdržavanja nedeljiva i da se svojina na predmetu ugovora o do životnom izdržavanju stiče tek smrću oba primaoca izdržavanja. Iz tog razloga drugostepeni sud je, smatrajući da ugovor o doživotnom izdržavanju koji je tuženi BB zaključio sa svojim roditeljima ne može biti pravni osnov za sticanje prava svojine tuženog na delu sporne kuće nakon smrti primaoca izdržavanja GG, primenom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužiočev zahtev za iseljenje tuženog BB i predaju kuće u državinu.

Pravilan je pravni rezon drugostepenog suda da tuženi BB ne može na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, nakon smrti primaoca izdržavanja GG, steći pravo svojine na delu sporne kuće. Ugovorom o doživotnom izdržavanju ugovoreno je da se pravo svojine stiče tek nakon smrti oba primaoca izdržavanja, što znači da je obaveza njihovog izdržavanja nedeljiva.

Međutim, osnovano se revizijom tuženog BB ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava - odredbi člana 206. i 212. Zakona o nasleđivanju, zbog čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Navedenim odredbama je propisano da se smrću čovekovom otvara njegovo nasleđe (član 206. stav 1) i da zaostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti (člana 212. stav 1). Tužilac je tokom postupka tvrdio da su sprone nepokretnosti - kuća i parcela zajednička imovina primalaca izdržavanja stečena u njihovom braku, i to delom na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju R. 313/77 od 23.02.1977. godine koji su njegovi roditelji zaključili sa majkom tužioca kao primaocem izdržavanja, a delom kupovinom od tužiočeve braće. Raskidom ugovora o doživotnom izdržavanju R3 120/92 od 20.03.1992. godine udeo primaoca izdržavanja pokojne GG u nepodeljenoj zajedničkoj imovini, kojom su oba supružnika raspolagala navedenim ugovorom o doživotnom izdržavanju, predstavljala bi njenu zaostavštinu koju nasleđuju sve stranke kao zakonski naslednici prvog naslednog reda, na osnovu člana 9. stav 1. i 2. Zakona o nasleđivanju.

O ovome drugostepeni sud nije vodio računa kada je odlučio da preinači prvostepenu presudu i usvoji tužbeni zahtev za iseljenje, zbog čega je pobijana drugostepena presuda morala biti ukinuta i predmet vraćen na ponovno odlučivanje o žalbi tužioca.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će uzeti u obzir i ove činjenice i odlučiti o tužiočevoj žalbi, imajući u vidu da ni prvostepeni sud o tim činjenicama nije vodio računa prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu za iseljenje tuženog BB i predaju sporne kuće, niti je cenio njihov značaj za odluku o osnovanosti tog tužbenog zahteva.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić