Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilje.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11, 55/14 i 87/18), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11, 55/14 i 87/18), pa je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom po održanoj raspravi pred drugostepenim sudom, odlukom Komisije za stambena pitanja Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda od 29.01.2004. godine, donete na osnovu člana 26. Odluke o uslovima i načinu raspolaganja stanovima izgrađenim prema projektu o izgradnji 1100 stanova u Beogradu („Službeni list grada Beograda“, br. 20/03), odlučeno je da tužilja može zaključiti ugovor o kupoprodaji jednosobnog stana br. ..., površine 48,17 m2, na lokaciji ... – blok .., objekat ...-.. lamela ... Dopisom Gradske uprave grada Beograda od 05.04.2004. godine predloženo je Izvršnom odboru Skupštine grada Beograda da se usvoji prigovor na odluku od 29.01.2004. godine i poništi odluka, jer se tužilja ne može smatrati zaposlenim licem bez stana u smislu odredbe člana 7. navedene Odluke, s obzirom na postojanje odluke Školskog odbora OŠ „Skadarlija“ Beograd od 22.05.2001. godine, te da da je ova škola stekla pravo na pretvaranje tavanskog prostora u stan – garsonjeru za rešavanje stambenog pitanja tužilje koja će koristiti ovaj stan kao zakupac. Rešenjem Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda od 05.03.2004. godine (donetim po prigovoru učesnika konkursa) poništena je odluka od 29.01.2004. godine i odbačena tužiljina prijava na konkurs. Utvrđeno je i da je tuženi 08.04.2004. godine raspolagao stanom br. ... u Ulici ... br. ... zaključenjem ugovora o prodaji ove nepokretnosti, te da je kupcu izvršena primopredaja stana 22.04.2004. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 3630/06 od 11.06.2007. godine (koja je postala pravnosnažna 09.04.2009. godine), usvojen je tužbeni zahtev, pa je utvrđena ništavost rešenja Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda od 05.03.2004. godine, dok je odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da Grad Beograd sa tužiljom zaključi ugovor o kupoprodaji jednosobnog stana na lokaciji ... . U toku trajanja navedenog spora Stambena komisija OŠ „Skadarlija“ je 22.09.2005. godine donela odluku o rešavanju stambene potrebe davanjem tužilji na korišćenje, putem zakupa na određeno vreme od pet godina, stana solidarnosti u ..., u ul. ... ..., na ... spratu, stan br. ..., s tim što se ugovor može obnavljati sa istim rokom i pod istim uslovima. Osnovna škola „Skadarlija“ je sa tužiljom 20.02.2006. godine zaključila ugovor o zakupu predmetnog stana na određeno vreme, a potom je zaključen aneks od 14.05.2007. godine o zakupu navedenog stana na neodređeno vreme. Tužilja je predmetni stan otkupila 2018. godine. Tužilja je u dopisu od 07.07.2009. godine (upućenom Gradonačelniku) tražila da se preduzmu mere u vezi spora povodom predmetnog rešenja iz 2004. godine. Dopisom Gradske uprave grada Beograda Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju od 27.08.2009. godine tužilja je obaveštena da je njen zahtev za dodelu stana neosnovan, s obzirom da je pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 3630/06 od 11.06.2007. godine odbijen tužbeni zahtev u delu u kojem je tužilja zahtevala da se obaveže Grad Beograd na zaključenje ugovora o kupoprodaji stana pod uslovima iz Odluke Komisije za stambeno pitanje tuženog od 29.01.2004. godine.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev ocenivši da se materijalna šteta koja je tužilji prouzrokovana nezakonitim radom organa tuženog ogleda u razlici preko 36.800,51 evra, koji bi tužilja bila dužna da plati na ime kredita za predmetni stan po konkursnim uslovima, i tržišne vrednosti takvog stana od 70.328,00 evra koji bi tužilja morala da plati po redovnom toku stvari, te da navedena razlika od 33.527,49 evra predstavlja sprečeno povećanje imovine tužilje.

Polazeći od činjeničnog stanja, koje je utvrdio posle rasprave održane na osnovu ovlašćenja iz člana 383. stav 3. Zakona o parničnom postupku na kojoj je ponovljeno izvođenje dokaza čitanjem svih pismena u spisima i zapisnika sa rasprava, kao i saslušanje tužilje, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev ocenivši da je šteta za koju tužilja smatra da je pretrpela, jer prigovor na odluku Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda od 29.01.2004. godine nije rešen, u konkretnom slučaju zavisila od buduće neizvesne okolnosti, odnosno ishoda postupka po prigovoru na odluku Izvršnog odbora Skupštine grada od 29.01.2004. godine, pa imajući u vidu činjenicu da tužilja nije podnosila tužbu zbog ćutanja administracije, kao i da je u vreme kada je trebalo da se ponovo odluči o njenom prigovoru tužilja već po drugom osnovu rešila svoju stambenu potrebu, to po nalaženju drugostepenog suda tužilja u konkretnom slučaju nije dokazala da je pretrpela štetu u smislu člana 154, 155. i 186. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 172. stav 1. ZOO propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Saglasno navedenom, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Pretpostavka ove odgovornosti je da je šteta prouzrokovana građanima ili pravnim licima, da je pričinjena od strane državnog organa ili organizacije koja vrši javna ovlašćenja, da postoji uzročna veza između vršenja dužnosti službenog lica i prouzrokovane štete i da je šteta nastupila zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa. To znači da je u svakoj konkretnoj situaciji potrebno utvrditi postojanje osnovnih elemenata odgovornosti za štetu u smislu odredaba člana 154, 155. i 172. stav 1. ZOO. Nezakonit rad se manifestuje kao postupanje protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu ili propuštanje njihove primene ili kao radnja protivna običajima i pravilima norme, dok nepravilan rad predstavlja radnje koje nisu u skladu sa opštim normama u vršenju službe, ili delatnosti, kojim je nekome pričinjena šteta. Ne dovodi svako nepravilno postupanje državnog organa u okviru zakonskih ovlašćenja do prava trećeg lica na naknadu štete. Odgovornost države postoji ako je šteta nastala kao posledica takvog rada njenog organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja.

U konkretnom slučaju, tužilja svoj tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete zasniva na nepravilnom i nezakonitom radu organa Grada Beograda, pa u skladu sa navedenim da bi tuženi bio obavezan da naknadi štetu koju tužilja smatra da je pretrpela zbog nepravilnog ili nezakonitog rada organa tuženog mora biti ispunjen između ostalog i uslov da postoji uzročno-posledična veza između vršenja dužnosti službenog lica i prouzrokovane štete i da je šteta nastupila zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tuženog. Prema utvrđenom činjeničnom stanju u konkretnom slučaju, pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 3630/06 od 11.06.2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, te je utvrđeno da je ništavo rešenje Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda od 05.03.2004. godine, te je imajući u vidu navedenu odluku suda, bilo potrebno ponovo odlučiti o izjavljenom prigovoru na odluku Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda od 29.01.2004. godine. Kako nova odluka o prigovoru nikada nije doneta, pravilan je zaključak drugostepenog suda da navedena odluka Izvršnog odbora Skupština grada Beograda od 29.01.2004. godine nije postala pravnosnažna, niti konačna i izvršna, te da je šteta za koju tužilja smatra da je pretrpela (jer prigovor na odluku Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda od 29.01.2004. godine nije rešen) zavisila od buduće neizvesne okolnosti, odnosno ishoda postupka po prigovoru na odluku Izvršnog odbora Skupštine grada od 29.01.2004. godine. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužilja nije pružila dokaz da je pretrpela štetu, budući da je u vreme kada je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P 3630/06 od 11.06.2007. godine, koja je postala pravnosnažna 09.04.2009. godine (kojom je utvrđeno da je ništavo rešenje tuženog od 05.03.2004. godine), tužilja već imala zaključen ugovor o zakupu stana solidarnosti na određeno vreme od 20.02.2006. godine, kao i aneks istog ugovora od 14.05.2007. godine o zakupu predmetnog stana na neodređeno vreme. Stoga je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio da tužilja u konkretnom slučaju nije dokazala da je pretrpela štetu u smislu člana 154, 155. i 186. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije da je tužilja trpela štetu usled nezakonitog i nepravilnog rada organa tuženog koja se ogleda u činjenici da je tužilji onemogućeno da stekne u svojinu stan po povlašćenoj ceni, a koji na tržištu ima skoro dvostruku vrednost, te da navedena razlika predstavlja sprečeno povećanje imovine tužilje (koji navodi ukazuju da tužilja potražuje izmaklu korist). Naime, izmaklu korist čini očekivano uvećanje imovine, pri čemu nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje, nego objektivna mogućnost sticanja dobiti prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem, a što u konkretnoj situaciji nije slučaj. Naime, odlukom Komisije za stambena pitanja izvršnog odbora Skupštine grada Beograda od 29.01.2004. godine, odlučeno je da tužilja može zaključiti ugovor o kupoprodaji jednosobnog stana br. ..., površine 48,17 m2, na lokaciji ... – blok ..., objekat ...-... lamela ... (koja odluka nije postala pravnosnažna, konačna i izvršna). Navedena odluka doneta je po tužiljinoj prijavi na konkurs a radi rešavanja njenog stambenog pitanja, a ne radi eventualne dalje prodaje navedenog stana i ostvarivanja dobiti u razlici između otkupne cene po povlašćenim uslovima i prodajne cene po tržišnim uslovima, pa saglasno navedenom sledi da nije u pitanju dobitak koji se po redovnom toku stvari u konkretnom slučaju mogao osnovano očekivati. Naime, ako je tužilja konkurisala za dodelu i kupovinu navedenog stana po povlašćenim uslovima samo radi njegove dalje prodaje po tržišnim uslovima i samim time ostvarivanja dobitka, onda dobitak koji je tužilja očekivala da će ostvariti prodajom navedenog stana, nije dobitak koji je tuženi mogao imati u vidu kao posledicu neizvršenja svoje obaveze (donošenja nove odluke po prigovoru), da bi isto predstavljalo i osnov njegove odgovornosti. Stoga je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluka o zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. u vezi članova 153. i 154. Zakona o parničnom postupku. Revizija tužilje je odbijena, pa zato nema pravo na naknadu troškova postupka po tom vanrednom pravnom leku, a troškovi odgovora tuženog na reviziju tužilje, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili neophodni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić