Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на ревизију тужиље.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку применом члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ број 72/11, 55/14 и 87/18), који се примењује на основу члана 506. став 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ број 72/11, 55/14 и 87/18), па је нашао да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ни у поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене које од одредаба овог Закона, па нема ни повреде из члана 374. став 1. ЗПП, на коју се ревизијом указује.

Према чињеничном стању утврђеном по одржаној расправи пред другостепеним судом, одлуком Комисије за стамбена питања Извршног одбора Скупштине града Београда од 29.01.2004. године, донете на основу члана 26. Одлуке о условима и начину располагања становима изграђеним према пројекту о изградњи 1100 станова у Београду („Службени лист града Београда“, бр. 20/03), одлучено је да тужиља може закључити уговор о купопродаји једнособног стана бр. ..., површине 48,17 м2, на локацији ... – блок .., објекат ...-.. ламела ... Дописом Градске управе града Београда од 05.04.2004. године предложено је Извршном одбору Скупштине града Београда да се усвоји приговор на одлуку од 29.01.2004. године и поништи одлука, јер се тужиља не може сматрати запосленим лицем без стана у смислу одредбе члана 7. наведене Одлуке, с обзиром на постојање одлуке Школског одбора ОШ „Скадарлија“ Београд од 22.05.2001. године, те да да је ова школа стекла право на претварање таванског простора у стан – гарсоњеру за решавање стамбеног питања тужиље која ће користити овај стан као закупац. Решењем Извршног одбора Скупштине града Београда од 05.03.2004. године (донетим по приговору учесника конкурса) поништена је одлука од 29.01.2004. године и одбачена тужиљина пријава на конкурс. Утврђено је и да је тужени 08.04.2004. године располагао станом бр. ... у Улици ... бр. ... закључењем уговора о продаји ове непокретности, те да је купцу извршена примопредаја стана 22.04.2004. године.

Пресудом Првог општинског суда у Београду П 3630/06 од 11.06.2007. године (која је постала правноснажна 09.04.2009. године), усвојен је тужбени захтев, па је утврђена ништавост решења Извршног одбора Скупштине града Београда од 05.03.2004. године, док је одбијен тужбени захтев у делу којим је тужиља тражила да Град Београд са тужиљом закључи уговор о купопродаји једнособног стана на локацији ... . У току трајања наведеног спора Стамбена комисија ОШ „Скадарлија“ је 22.09.2005. године донела одлуку о решавању стамбене потребе давањем тужиљи на коришћење, путем закупа на одређено време од пет година, стана солидарности у ..., у ул. ... ..., на ... спрату, стан бр. ..., с тим што се уговор може обнављати са истим роком и под истим условима. Основна школа „Скадарлија“ је са тужиљом 20.02.2006. године закључила уговор о закупу предметног стана на одређено време, а потом је закључен анекс од 14.05.2007. године о закупу наведеног стана на неодређено време. Тужиља је предметни стан откупила 2018. године. Тужиља је у допису од 07.07.2009. године (упућеном Градоначелнику) тражила да се предузму мере у вези спора поводом предметног решења из 2004. године. Дописом Градске управе града Београда Секретаријата за имовинско-правне послове и грађевинску инспекцију од 27.08.2009. године тужиља је обавештена да је њен захтев за доделу стана неоснован, с обзиром да је правноснажном пресудом Првог општинског суда у Београду П 3630/06 од 11.06.2007. године одбијен тужбени захтев у делу у којем је тужиља захтевала да се обавеже Град Београд на закључење уговора о купопродаји стана под условима из Одлуке Комисије за стамбено питање туженог од 29.01.2004. године.

Првостепени суд је усвојио тужбени захтев оценивши да се материјална штета која је тужиљи проузрокована незаконитим радом органа туженог огледа у разлици преко 36.800,51 евра, који би тужиља била дужна да плати на име кредита за предметни стан по конкурсним условима, и тржишне вредности таквог стана од 70.328,00 евра који би тужиља морала да плати по редовном току ствари, те да наведена разлика од 33.527,49 евра представља спречено повећање имовине тужиље.

Полазећи од чињеничног стања, које је утврдио после расправе одржане на основу овлашћења из члана 383. став 3. Закона о парничном поступку на којој је поновљено извођење доказа читањем свих писмена у списима и записника са расправа, као и саслушање тужиље, другостепени суд је преиначио првостепену одлуку и одбио тужбени захтев оценивши да је штета за коју тужиља сматра да је претрпела, јер приговор на одлуку Извршног одбора Скупштине града Београда од 29.01.2004. године није решен, у конкретном случају зависила од будуће неизвесне околности, односно исхода поступка по приговору на одлуку Извршног одбора Скупштине града од 29.01.2004. године, па имајући у виду чињеницу да тужиља није подносила тужбу због ћутања администрације, као и да је у време када је требало да се поново одлучи о њеном приговору тужиља већ по другом основу решила своју стамбену потребу, то по налажењу другостепеног суда тужиља у конкретном случају није доказала да је претрпела штету у смислу члана 154, 155. и 186. Закона о облигационим односима.

По оцени Врховног касационог суда одлука другостепеног суда је заснована на правилној примени материјалног права.

Наиме, одредбом члана 172. став 1. ЗОО прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.

Сагласно наведеном, правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Претпоставка ове одговорности је да је штета проузрокована грађанима или правним лицима, да је причињена од стране државног органа или организације која врши јавна овлашћења, да постоји узрочна веза између вршења дужности службеног лица и проузроковане штете и да је штета наступила због незаконитог или неправилног рада државног органа. То значи да је у свакој конкретној ситуацији потребно утврдити постојање основних елемената одговорности за штету у смислу одредаба члана 154, 155. и 172. став 1. ЗОО. Незаконит рад се манифестује као поступање противно закону, другом пропису или општем акту или пропуштање њихове примене или као радња противна обичајима и правилима норме, док неправилан рад представља радње које нису у складу са општим нормама у вршењу службе, или делатности, којим је некоме причињена штета. Не доводи свако неправилно поступање државног органа у оквиру законских овлашћења до права трећег лица на накнаду штете. Одговорност државе постоји ако је штета настала као последица таквог рада њеног органа који се може сматрати прекорачењем, злоупотребом или погрешном применом датих овлашћења.

У конкретном случају, тужиља свој тужбени захтев за накнаду материјалне штете заснива на неправилном и незаконитом раду органа Града Београда, па у складу са наведеним да би тужени био обавезан да накнади штету коју тужиља сматра да је претрпела због неправилног или незаконитог рада органа туженог мора бити испуњен између осталог и услов да постоји узрочно-последична веза између вршења дужности службеног лица и проузроковане штете и да је штета наступила због незаконитог и неправилног рада органа туженог. Према утврђеном чињеничном стању у конкретном случају, правноснажном пресудом Првог општинског суда у Београду П 3630/06 од 11.06.2007. године делимично је усвојен тужбени захтев тужиље, те је утврђено да је ништаво решење Извршног одбора Скупштине града Београда од 05.03.2004. године, те је имајући у виду наведену одлуку суда, било потребно поново одлучити о изјављеном приговору на одлуку Извршног одбора Скупштине града Београда од 29.01.2004. године. Како нова одлука о приговору никада није донета, правилан је закључак другостепеног суда да наведена одлука Извршног одбора Скупштина града Београда од 29.01.2004. године није постала правноснажна, нити коначна и извршна, те да је штета за коју тужиља сматра да је претрпела (јер приговор на одлуку Извршног одбора Скупштине града Београда од 29.01.2004. године није решен) зависила од будуће неизвесне околности, односно исхода поступка по приговору на одлуку Извршног одбора Скупштине града од 29.01.2004. године. По оцени Врховног касационог суда правилно је другостепени суд закључио да тужиља није пружила доказ да је претрпела штету, будући да је у време када је пресуда Првог општинског суда у Београду П 3630/06 од 11.06.2007. године, која је постала правноснажна 09.04.2009. године (којом је утврђено да је ништаво решење туженог од 05.03.2004. године), тужиља већ имала закључен уговор о закупу стана солидарности на одређено време од 20.02.2006. године, као и анекс истог уговора од 14.05.2007. године о закупу предметног стана на неодређено време. Стога је правилно другостепени суд применио материјално право када је закључио да тужиља у конкретном случају није доказала да је претрпела штету у смислу члана 154, 155. и 186. Закона о облигационим односима.

Неосновани су наводи ревизије да је тужиља трпела штету услед незаконитог и неправилног рада органа туженог која се огледа у чињеници да је тужиљи онемогућено да стекне у својину стан по повлашћеној цени, а који на тржишту има скоро двоструку вредност, те да наведена разлика представља спречено повећање имовине тужиље (који наводи указују да тужиља потражује измаклу корист). Наиме, измаклу корист чини очекивано увећање имовине, при чему није меродавно оно што сам оштећени очекује, него објективна могућност стицања добити према редовном току ствари или према посебним околностима, чије остварење је спречено штетниковом радњом или пропуштањем, а што у конкретној ситуацији није случај. Наиме, одлуком Комисије за стамбена питања извршног одбора Скупштине града Београда од 29.01.2004. године, одлучено је да тужиља може закључити уговор о купопродаји једнособног стана бр. ..., површине 48,17 м2, на локацији ... – блок ..., објекат ...-... ламела ... (која одлука није постала правноснажна, коначна и извршна). Наведена одлука донета је по тужиљиној пријави на конкурс а ради решавања њеног стамбеног питања, а не ради евентуалне даље продаје наведеног стана и остваривања добити у разлици између откупне цене по повлашћеним условима и продајне цене по тржишним условима, па сагласно наведеном следи да није у питању добитак који се по редовном току ствари у конкретном случају могао основано очекивати. Наиме, ако је тужиља конкурисала за доделу и куповину наведеног стана по повлашћеним условима само ради његове даље продаје по тржишним условима и самим тиме остваривања добитка, онда добитак који је тужиља очекивала да ће остварити продајом наведеног стана, није добитак који је тужени могао имати у виду као последицу неизвршења своје обавезе (доношења нове одлуке по приговору), да би исто представљало и основ његове одговорности. Стога је правилно другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље.

На основу изнетог, применом члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Одлука о захтевима странака за накнаду трошкова поступка по ревизији, садржана у другом ставу изреке, донета је применом члана 165. став 1. у вези чланова 153. и 154. Закона о парничном поступку. Ревизија тужиље је одбијена, па зато нема право на накнаду трошкова поступка по том ванредном правном леку, а трошкови одговора туженог на ревизију тужиље, по налажењу Врховног касационог суда, нису били неопходни за вођење ове парнице.

Председник већа – судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић