Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 55/14) i našao da je revizija tužene neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih povreda odredaba parničnog postupka na koje se revizijom ukazuje i zbog kojih se revizija može izjaviti u smislu člana 407. stav 1. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u svojstvu poklonodavca ugovorom o poklonu od 27.03.2009. godine, poklonio tuženoj kao poklonoprimcu dvosoban stan broj ..., na ...spratu i jednu sobu na ... spratu stambene zgrade koja se nalazi u ulici ... ..., na kat. parc. ... upisanu u list nepokretnosti ... KO ... . Navedeni ugovor je sačinjen između oca i ćerke, nije podlegao plaćanju poreza na prenos apsolutnih prava i njime nisu bile ugovorene obaveze poklonoprimca prema poklonodavcu. Po osnovu ovog ugovora tužena je upisala svoje pravo svojine u registar nepokretnosti. Nakon zaključenja ugovora o poklonu i razvoda braka između tužioca i majke tužene, počev od 2014. godine, došlo je do značajnog narušavanja odnosa između parničnih stranaka kao oca i ćerke. Loši odnosi stranaka eskalirali su do verbalnih sukoba i uvreda upućenih tužiocu od strane tužene, zabranom unicima da viđaju tužioca, kao i samom tužiocu da dolazi u predmetni stan koji joj je poklonio. Navedene okolnosti dovele su do višegodišnjeg razvoja poremećenih odnosa i uvreda na račun poklonodavca koje su kontinuirane, odnosno do produžene nezahvalnosti.

Po oceni nižestepenih sudova, tužena je nakon zaključenja predmetnog ugovora ispoljila prema tužiocu kao poklonodavcu, grubu nezahvalnost i izrazitu neblagodarnost, zbog čega su zaključili da su ispunjeni uslovi za raskid ugovora o poklonu iz razloga velike neblagodarnosti tužene kao polklonoprimca prema tužiocu kao poklonodavcu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i za svoju odluku dali razloge koje kao pravilne i potpune u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud, pa nisu osnovani revizijski navodi tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, ugovor o poklonu nije regulisan pozitivnim propisima, pa se odredbe o opozivu tog ugovora (raskidu) nalaze u pravnim pravilima imovinskog prava. Po paragrafu 567. Srpskog građanskog zakonika, propisano je da darodavac može opozvati poklon ako nakon učinjenog poklona tako osiromaši, da ne može živeti, kao i u slučaju kada poklonoprimac pokaže veliku neblagodarnost prema poklonodavcu, nanoseći štetu njegovom životu, telu, časti i narušavajući njegovu slobodu i imanje. Pri tom treba imati u vidu da svaka neblagodarnost poklonoprimca prema poklonodavcu ne predstavlja razlog za raskid ugovora o poklonu, već da ta neblagodarnost treba da bude velika ili gruba.

Po oceni ovog suda, nižestepeni sudovi su pravilno usvojili tužbeni zahtev tužioca, jer su u postupku utvrdili da se tužena po zaključenju ugovora o poklonu ponela prema poklonodavcu, svom ocu, na takav način da bi njeno ponašanje u smislu navedenog paragrafa, bilo kvalifikovano kao velika ili gruba neblagodarnost. Ovakvu pravilnu procenu nižestepeni sudovi su izvršili upoređujući ponašanje tužene kao poklonoprimca prema određenom standardu i shvatanjima društvene sredine u kojima se stranke nalaze. Polazeći od utvrđenog, pravilan je zaključak da u ovom slučaju postoji gruba neblagodarnost tužene prema tužiocu, te da ima osnova za raskid predmetnog ugovora o poklonu.

Prema tome, za drugačije rešavanje ove pravne stvari, nisu od značaja navodi revizije da ne postoji gruba neblagodarnost od strane tužene, te da je samo u pitanju verbalno iskazano nezadovoljstvo, kao prolazna faza, a ne trajno stanje od strane tužene. Ovo iz razloga što i po shvatanju ovog suda utvrđene činjenice prevazilaze eventualno postojanje određenih i periodičnih porodičnih nesuglasica i neslaganja i imaju upravo karakter grube neblagodarnosti tužene kao poklonoprimca prema poklonodavcu.

Kod pravilne ocene sudova da je tužilac učinio verovatnim svoje potraživanje prema tuženoj u smislu postojanja grube nezahvalnosti tužene kao poklonoprimca (što je razlog za raskid ugovora o poklonu), pravilno su sudovi zaključili da bi bez izricanja predložene privremene mere za tužioca nastala nenadoknadiva šteta, imajući u vidu da bi daljim prometovanjem nepokretnosti koju je tužena dobila na poklon od tužioca, bilo osujećeno tužiočevo potraživanje.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tužene i odlučio kao u izreci, primenom člana 414. ZPP. Tužiocu nisu priznati troškovi za sastav odgovora na reviziju, jer isti nisu nužni.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić