Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1433/19 od 17.04.2019. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Ukinuta je prvostepena presuda u stavovima drugom i trećem izreke i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 - u daljem tekstu: ZPP), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiljama isplati naknadu štete nastalu na parceli tužilja izgradnjom autoputa E-75 Beograd – Niš na prethodno eksproprisanoj kat.parceli .../.. . Kako je usled izgradnje navedenog puta tužiljama nastala šteta na štali tužilja, tuženi je obavezan da im isplati naknadu u visini tržišne vrednosti štale na datoj lokaciji. Pored toga ocenjen je neosnovanim istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, u smislu odredbe člana 8. Zakona o javnim putevima („Službeni glasnik RS“ br. 101/05,123/07). Prema toj odredbi tuženi je korisnik regionalnog puta i obavlja delatnost upravljanja putem na tužiočevoj parceli, a u smislu odredbe čl. 7. stav 1. istog zakona i člana 4. Odluke o osnovanju javnog preduzeća za upravljanje državnim putevima („Službeni glasnik RS“ br. 115/05) ova delatnost obuhvata: korišćenje puta (organizovanje i kontrola naplate naknade za upravljanje javnog puta, vršenje javnih ovlašćenja i slično), zaštitu puta, vršenje investitorske funkcije na izgradnji i rekonstrukciji puta, organizovanje i obavljanje stručnih poslova na izgradnji, rekonstrukciji, održavanju i zaštiti puta, ustupanje radova na održavanju puta, organizovanje stručnog nadzora nad izgradnjom, rekonstrukcijom, održavanjem i zaštitom puta, planiranje izgradnje, rekonstrukcije, održavanja i zaštite puta, označavanje puta i vođenje evidencije o putevima i o saobraćajno-tehničkim podacima za te puteve kao i upravljanje saobraćajem i organizovanje i obavljanje brojanja vozila na putu.

U takvom slučaju, drugostepeni sud je prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari, doneo odluku u skladu sa pravnim stavovima koji su izraženi kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, posebno uzevši u obzir da je tuženi bio korisnik eksproprijacije pri gradnji autoputa, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Pored toga, tuženi nije uz reviziju dostavio pravnosnažne presude iz kojih proizilazi zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili sličnoj činjenično pravnoj situaciji. Pravnosnažne odluke, na koje se tuženi poziva u reviziji, odnose se na ocenu nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog po zahtevima za isplatu naknade za faktički oduzete nepokretnosti u situacijama u kojima tuženi nije korisnik parecele na kojoj je izgrađen put, što nije situacija u konkretnom slučaju.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stava 2. tačke 5), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stavom 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 16.11.2015. godine. U tužbi je navedeno da je vrednost predmeta spora 50.000,00 dinara, što je na dan podnošenja tužbe protivvrednost iznosa od 434,72 evra (1 evro=115,0174 dinara).

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 16.11.2015. godine, a u njoj je kao vrednost predmeta spora označen iznos od 751.000,00 dinara. Podneskom od 17.09.2018. godine tužba je preinačena povećanjem tužbenog zahteva o kojem je odlučeno prvostepenom presudom donetom 06.12.2018. godine. Drugostepena presuda doneta je 17.04.2019. godine. Na dan preinačenja tužbe 1 evro, prema srednjem kursu Narodne banke Srbije je iznosio 118,2659 dinara.

Tužilje se u sporu nalaze u položaju formalnih suparničara iz člana 205. ZPP. Zbog toga se vrednost predmeta spora, merodavna za ocenu dozvoljenosti revizije određuje prema vrednosti glavnog zahteva svake tužilje zasebno. Tako određena vrednost predmeta spora pobijanog dela za tužilju AA iznosi 387.645,00 dinara (dinarska protivvrednost 3.277,74 evra), a za tužilje BB i VV po 193.822,00 dinara (dinarska protivvrednost 1.638,87 evra).

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude u odnosu na svaku od tužilja ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić