Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 1433/19 од 17.04.2019. године, одбијена је жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у ставу првом изреке. Укинута је првостепена пресуда у ставовима другом и трећем изреке и предмет у том делу враћен првостепеном суду на поновно суђење.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, с позивом на члан 404. Закона о парничном поступку.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20 - у даљем тексту: ЗПП), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Према ставу 2. истог члана, о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Правноснажном пресудом усвојен је тужбени захтев и обавезан је тужени да тужиљама исплати накнаду штете насталу на парцели тужиља изградњом аутопута Е-75 Београд – Ниш на претходно експроприсаној кат.парцели .../.. . Како је услед изградње наведеног пута тужиљама настала штета на штали тужиља, тужени је обавезан да им исплати накнаду у висини тржишне вредности штале на датој локацији. Поред тога оцењен је неоснованим истакнути приговор недостатка пасивне легитимације на страни туженог, у смислу одредбе члана 8. Закона о јавним путевима („Службени гласник РС“ бр. 101/05,123/07). Према тој одредби тужени је корисник регионалног пута и обавља делатност управљања путем на тужиочевој парцели, а у смислу одредбе чл. 7. став 1. истог закона и члана 4. Одлуке о основању јавног предузећа за управљање државним путевима („Службени гласник РС“ бр. 115/05) ова делатност обухвата: коришћење пута (организовање и контрола наплате накнаде за управљање јавног пута, вршење јавних овлашћења и слично), заштиту пута, вршење инвеститорске функције на изградњи и реконструкцији пута, организовање и обављање стручних послова на изградњи, реконструкцији, одржавању и заштити пута, уступање радова на одржавању пута, организовање стручног надзора над изградњом, реконструкцијом, одржавањем и заштитом пута, планирање изградње, реконструкције, одржавања и заштите пута, означавање пута и вођење евиденције о путевима и о саобраћајно-техничким подацима за те путеве као и управљање саобраћајем и организовање и обављање бројања возила на путу.

У таквом случају, другостепени суд је према чињеницама утврђеним у овој правној ствари, донео одлуку у складу са правним ставовима који су изражени кроз одлуке Врховног касационог суда, посебно узевши у обзир да је тужени био корисник експропријације при градњи аутопута, због чега нема услова за одлучивање о ревизији као о изузетно дозвољеној, а ради разматрања правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Поред тога, тужени није уз ревизију доставио правноснажне пресуде из којих произилази закључак о различитом одлучивању у истој или сличној чињенично правној ситуацији. Правноснажне одлуке, на које се тужени позива у ревизији, односе се на оцену недостатка пасивне легитимације на страни туженог по захтевима за исплату накнаде за фактички одузете непокретности у ситуацијама у којима тужени није корисник парецеле на којој је изграђен пут, што није ситуација у конкретном случају.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 404. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. става 2. тачке 5), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Чланом 403. ставом 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000,00 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради накнаде штете поднета је 16.11.2015. године. У тужби је наведено да је вредност предмета спора 50.000,00 динара, што је на дан подношења тужбе противвредност износа од 434,72 евра (1 евро=115,0174 динара).

Тужба у овој правној ствари поднета је 16.11.2015. године, а у њој је као вредност предмета спора означен износ од 751.000,00 динара. Поднеском од 17.09.2018. године тужба је преиначена повећањем тужбеног захтева о којем је одлучено првостепеном пресудом донетом 06.12.2018. године. Другостепена пресуда донета је 17.04.2019. године. На дан преиначења тужбе 1 евро, према средњем курсу Народне банке Србије је износио 118,2659 динара.

Тужиље се у спору налазе у положају формалних супарничара из члана 205. ЗПП. Због тога се вредност предмета спора, меродавна за оцену дозвољености ревизије одређује према вредности главног захтева сваке тужиље засебно. Тако одређена вредност предмета спора побијаног дела за тужиљу АА износи 387.645,00 динара (динарска противвредност 3.277,74 евра), а за тужиље ББ и ВВ по 193.822,00 динара (динарска противвредност 1.638,87 евра).

Како вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде у односу на сваку од тужиља не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан преиначења тужбе, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија туженог недозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић