U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Vladislave Milićević i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Danilo Šarić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4854/22 od 19.01.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 03.09.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4854/22 od 19.01.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 38347/21 od 30.11.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti iznos od 10.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.11.2021. godine kao dana presuđenja pa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 216.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4854/22 od 19.01.2023. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 38347/21 od 30.11.2021. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je ocenio da tužiočeva revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene pred drugostepenim sudom na šta se revizijom neosnovano ukazuje. Neosnovano revident ukazuje da su nižestepeni sudovi propustili da postupe u skladu sa rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 4036/2018 od 13.05.2021. godine i nisu analizirali izjave državnih funkcionera objavljenih u medijima kojima je povređena pretpostavka nevinosti tužioca i time učinili bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi člana 398. stav 2. ZPP, koji se primenjuje na osnovu člana 419. ZPP. Sudovi su dužni da izvedu sve parnične radnje i rasprave sva sporna pitanja na koja je ukazao Vrhovni sud u svom rešenju. Navodi revidenta da su nižestepeni sudovi propustili navedeno da učine nisu osnovani, jer je tuženi osporio da su izjave državnih funkcionera verno prenete u novinskim člancima, time što je naveo da tuženi ne odgovara za postupke štampe koje nadmašuju izjave funkcionera. Tužilac je u postupku koji je prethodio donošenju rešenja Rev 4036/2018 od 13.05.2021. godine (na pripremnom ročištu) predložio dokaze na okolnost da li su izjave funkcionera verodostojno prenete u štampi, odnosno da li su oni zaista rekli ono što je preneto u štampi. Na ročištu za glavnu raspravu nakon donošenja rešenja Rev 4036/2018 od 13.05.2021. godine tužilac je povukao sve dokazne predloge na navedene okolnosti. Sudovi nisu učinili bitnu povredu postupka u vezi sa članom 398. stav 2. ZPP jer raspravi o spornim pitanjima na koja je ukazao Vrhovni kasacioni sud morala je prethoditi ocena da li su izjave funkcionera verodostojno prenete u štampi, a za tu ocenu nije bilo predloženih parničnih radnji. Drugostepeni sud je odgovorio na relevantne žalbene navode i nije učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Tužilaštvo za organizovani kriminal je pred Višim sudom u Beogradu protiv tužioca podiglo dve optužnice: Kts 17/09 od 12.04.2010. godine, kojom je optuženom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom neovlašćeno korišćenje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i Kts 17/09 od 06.08.2010. godine, kojom mu je stavljeno na teret izvršenje produženog krivičnog dela pranje novca iz člana 231. stav 4. u vezi stavova 2. i 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika. Predstavnici državnih organa su tokom 2010. godine u medijima iznosili informacije povodom pokretanja istrage protiv tužioca i podizanja optužnice, privremenog oduzimanja njegove imovine stečene krivičnim delom, pretnjama upućenim najvišim državnim funkcionerima i podizanjem mera njihovog obezbeđenja. Objavljeni tekstovi sadrže i brojne navode o organizovanom kriminalu, kao društveno opasnoj pojavi i navode o potencijalnoj sprezi pojedinih, neimenovanih političara i državnih funkcionera sa organizovanim kriminalom. U toku 2010. godine u medijima, bliže označenim u obrazloženju prvostepene presude, je navedeno kao izjava BB, tadašnje ministarske pravde: „Grupa AA je suštinski, različita od kriminalnih grupa, koje su ranije delovale u Srbiji, jer je organizovana poput najsnažnijih mafijaških klanova u Italiji, imala je jednu primarnu delatnost i sarađivala je sa drugim međunarodnim narko kartelima“, izjava VV, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova: „Kriminalni klan braće AA nije mogao da krijumčari tone droge i legalizuje ogromnu imovinu stečenu kriminalom bez podrške vlasti, političkih stranaka, tužilaštva i policije“, izjava GG, tadašnjeg predsednika RS: „Smatram da grupa AA predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti Srbije i svim njenim građanima“, izjava DD, tadašnjeg državnog sekretara Ministarstva pravde: „Zaključno sa današnjim danom od narko klana AA privremeno je oduzeto 18 objekata i jedno preduzeće“.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom članova 46. i 51. Ustava Republike Srbije, člana 6. stav 1. i 2. Zakona o policiji, člana 2. stav 1. i 4. Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda informacije koje su poticale od predstavnika državnih organa objavljene u medijima od januara 2010. godine ticale su se izveštavanja javnosti o radnjama i merama preduzetim radi suzbijanja trgovine narkoticima, sprečavanja upliva kapitala stečenog vršenjem krivičnih dela u legalne tokove, oduzimanje tako stečene imovine i razlozima pojačanih mera obezbeđenja predstavnika državne vlasti, što je inače Ustavna i zakonska obaveza predstavnika državne vlasti prema građanima. Zbog toga po shvatanju prvostepenog suda nema nezakonitog i nepravilnog rada državnih organa kao osnovane odgovornosti tužene države u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu je uzeto u obzir da se protiv tužioca vode dva krivična postupka i da javnost ima opravdan interes da zna o svim radnjama preduzetim radi suzbijanja kriminala. Organi tužene se po stanovištu prvostepenog suda, ne mogu smatrati odgovornim za postupak štampe, odnosno za novinske natpise i komentare koji nadmašuju zvanične izjave i saopštenja predstavnika državne vlasti, te je sud mišljenja da tužilac nije dokazao, shodno članu 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku, da su izjave u medijima verno prenete ili je u pitanju bila novinarska sloboda i težnja za senzacionalističkim naslovom radi bolje prodaje.

Drugostepeni sud je smatrao da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i to odredbe članova 154. stav 1, 155. i 172. Zakona o obligacionim odnosima kada je primenom pravila iz člana 231. stav 2. ZPP o teretu dokazivanja činjenica zaključio da tužilac nije dokazao uzročno-posledičnu vezu između postupanja organa tužene i eventualne štete, jer iz priloženih dokaza proizlazi da su mediji objavljivali tekstove u kojima su objavljivali informacije u odnosu na tužioca, pri čemu su navodili da su državni organi dali izjave koje mediji prenose.

 

Po nalaženju Vrhovnog suda neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava koja za posledicu ima nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Tužlac je podnetom tužbom tražio naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti. Tužbeni zahtev zasnovao je na tvrdnji da su pojedini državni funkcioneri, izjavama datim u medijima, prekršili pretpostavku njegove nevinosti.

Odredbom člana 6. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda predviđeno je da svako ko je optužen za krvično delo mora se smatrati nevinim dok se ne dokaže njegova krivica. Garancija pretpostavke nevinosti sadržana je i u odredbi člana 34. stav 3. Ustava RS. Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima predviđenog je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je nastala bez njegove krivice. Odredbom člana 172. stav 1. ZOO propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Pretpostavku nevinosti su dužni da poštuju ne samo sudovi, već i državni službenici i funkcioneri. Ovom odredbom se ne sprečavaju vlasti da obaveste javnost o krivičnom postupku protiv tužioca koji je u toku, ali se zahteva da vlasti obaveštavaju javnost tako diskretno i obazrivo da se zaštiti načelo pretpostavke nevinosti. Da bi sudovi cenili izjave zvaničnika uvažavajući standarde izražene u odlukama Evropskog suda za ljudska prava donetim zbog povrede člana 6. stav 2. Evropske konvencije i to da li je njima povređena pretpostavka nevinosti tužioca, morali su prethodno, procesnom aktivnošću tužioca utvrditi da li su izjave zvaničnika date medijima, verno prenete ili novinski komentari nadmašuju izjave zvaničnika i saopštenja predstavnika državne vlasti.

Iz činjeničnog stanja, koje je utvrđeno iz predloženih i izvedenih dokaza, proizlazi samo da su mediji objavili informaciju da su državni funkcioneri obaveštavali javnost o toku krivičnog postupka protiv tužioca. Tužilac nije dokazivao da su označene izjave verno prenete, odnosno da su funkcioneri izjave dali upravo na način objavljen u medijima, iako je ta činjenica od strane tužene osporena u toku prvostepenog postupka. Stoga, nasuprot navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud primenio pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 2. ZPP, da je na tužiocu teret dokazivanja uzročno posledične veze između postupanja organa tužene i štete koju tužilac trpi. Da bi postojala navedena uzročno – posledična veza tužilac je bio dužan da dokaže da je radnjama funkcionera tužene povređena pretpostavka nevinosti tužioca i da zbog tih radnji on trpi štetu. Međutim, tužilac je samo dokazao da su mediji objavljivali izjave funkcionera tužene kojima se mogla povredititi pretpostavka nevinosti tužioca. Kako je tužilac propustio da dokaže da su izjave verno prenete i da su se funkcioneri kretali van okvira dozvoljenog i potrebnog saopštavanja informacija, propustio je da dokaže uzročno posledičnu vezu između štetne radnje i posledice, odnosno štete.

Dakle, tužilac je bio dužan da dokaže da su organi tužene postupali nepravilno i nezakonito, kako bi se zasnovala građansko-pravna odgovornost tužene za naknadu štete koju je njen organ prouzrokovao tužiocu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, a tužilac to u konkretnom slučaju nije dokazao saglasno odredbi člana 231. stav 2. ZPP.

Stoga, nasuprot navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud primenio odredbu člana 154. stav 1, 155. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao i član 231. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci presude, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković