Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženih, kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP).

Pravnosnažnom presudom, primenom odredbi Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa i Zakona o obligacionim odnosima, utvrđena je ništavost ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog između tuženih, nakon ocene nižestepenih sudova da je ranije zaključen ugovor o kupoprodaji iste nepokretnosti između pravnog prethodnika tužioca, kao kupca i GG (pravnog prethodnika tuženog BB), kao prodavca, pravno valjan u smislu odredbi Zakona o prometu nepokretnosti, i da, primenom načela savesnosti i poštenja i zabrane zloupotrebe prava, tužilac ima jači pravni osnov za sticanje prava svojine na stanu u odnosu na tuženog VV. Ovo zbog toga što je tužilac, koji ima državinu na stanu i plaća porez na imovinu, savestan kupac nepokretnosti, a tuženi VV, iako upisan u javne knjige kao nosilac prava svojine na nepokretnosti, je nesavestan sticalac, jer je stan, prethodno ne proverivši ko je obveznik poreza na imovinu i ko se nalazi u državini, stan kupio od tuženog BB, kao nevlasnika.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novog tumačenja prava, kao ni razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepene odluke u skladu sa pravnim shvatanjima i praksom revizijskog suda o jačem pravnom osnovu u slučaju dvostrukog prometa istom nepokretnošću da jači pravni osnov ima savesni raniji sticalac u odnosu na kasnijeg nesavesnog sticaoca iako je nesavesni sticalac izvršio upis prava svojine u javne knjige, zbog čega ni u slučaju prihvatanja da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, ishod postupka ne bi bio drugačiji ili povoljniji za tužene.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP propisano je da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 31.10.2014. godine. Vrednost predmeta spora u ovoj pravnoj stvari je iznos od 480.000,00 dinara. Na dan podnošenja tužbe, 1 evro je, prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, iznosio 119,0888 dinara, pa vrednost predmeta spora predstavlja dinarsku protivvrednost iznosa 4.030,61 evra.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić