Тужилац је поднео одговор на ревизију.

По оцени Врховног касационог суда нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужених, као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/2011, 49/2013-УС, 74/2013- УС, 55/2014, 87/2018, 18/2020, у даљем тексту: ЗПП).

Правноснажном пресудом, применом одредби Закона о основама својинско правних односа и Закона о облигационим односима, утврђена је ништавост уговора о купопродаји непокретности закљученог између тужених, након оцене нижестепених судова да је раније закључен уговор о купопродаји исте непокретности између правног претходника тужиоца, као купца и ГГ (правног претходника туженог ББ), као продавца, правно ваљан у смислу одредби Закона о промету непокретности, и да, применом начела савесности и поштења и забране злоупотребе права, тужилац има јачи правни основ за стицање права својине на стану у односу на туженог ВВ. Ово због тога што је тужилац, који има државину на стану и плаћа порез на имовину, савестан купац непокретности, а тужени ВВ, иако уписан у јавне књиге као носилац права својине на непокретности, је несавестан стицалац, јер је стан, претходно не проверивши ко је обвезник пореза на имовину и ко се налази у државини, стан купио од туженог ББ, као невласника.

Врховни касациони суд је оценио да у конкретном случају не постоји потреба за уједначавањем судске праксе или новог тумачења права, као ни разматрања правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване одлуке нижестепених судова, Врховни касациони суд је оценио да су нижестепене одлуке у складу са правним схватањима и праксом ревизијског суда о јачем правном основу у случају двоструког промета истом непокретношћу да јачи правни основ има савесни ранији стицалац у односу на каснијег несавесног стицаоца иако је несавесни стицалац извршио упис права својине у јавне књиге, због чега ни у случају прихватања да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, исход поступка не би био другачији или повољнији за тужене.

На основу изнетог, применом члана 404. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП прописано је да је ревизија недозвољена ако је изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 31.10.2014. године. Вредност предмета спора у овој правној ствари је износ од 480.000,00 динара. На дан подношења тужбе, 1 евро је, према средњем курсу Народне банке Србије, износио 119,0888 динара, па вредност предмета спора представља динарску противвредност износа 4.030,61 евра.

Како вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је применом члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Тужиоцу не припада право на накнаду трошкова ревизијског поступка, јер састав одговора на ревизију није била нужна радња за одлучивање у ревизијском поступку, па је применом члана 165. ЗПП одлучено као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић