Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužilje, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, kao posebnu, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13 - US, 74/13 - US, 55/14 i 87/18) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.

U obrazloženju revizije se ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, kad se navodi da, „je izreka presude kontradiktorna sama sebi, kao i razlozima iz obrazloženja presude, koji su takođe u međusobnoj koliziji“. Međutim, zbog navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka revizija se ne može izjaviti, s obzirom na to da ista nije propisana kao razlog za izjavljivanje revizije odredbama člana 407. stav 1. tačka 1. – 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog od 03.02.1997. godine, tužilji je priznato pravo na starosnu penziju, počev od 01.11.1996. godine, koja penzija je tužilji redovno isplaćivana do marta 1999. godine na osnovu navedenog rešenja. Tužilji je isplata penzije obustavljena marta 1999. godine, bez donošenja rešenja o obustavi isplate. Tužilja se obraćala tuženom sa zahtevom za isplatu. Tuženi nije odgovorio tužilji na njen zahtev, iako adresu prebivališta nije menjala. Tužilja je korisnik prava na osnovnu penziju na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Na osnovu veštačenja od strane sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke utvrđeno je da tuženi nije isplatio tužilji za period od 01.04.2013. godine do 31.12.2016. godine penziju u ukupnom iznosu od 1.076.278,08 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, obavezan je tuženi da isplati tužilji na ime neisplaćenih penzija za period od 01.04.2013. godine do 31.12.2016. godine ukupan iznos od 1.076.278,08 dinara dosuđen prvostepenom presudom i za mart 2013. godine iznos od 29.995,67 dinara dosuđen drugostepenom presudom, dok je odbijen, kao neosnovan zahtev tužilje za isplatu razlike penzije za period od aprila 2013. godine do decembra 2016. godine i razlike penzije za period od marta 1999. godine do kraja marta 2013. godine, sa traženom zakonskom zateznom kamatom.

Iz obrazloženja prvostepene presude proizlazi da je na osnovu potvrde Kosovske administracije br. 05/806/19 od 27.02.2019. godine utvrđeno da je tužilja AA korisnik osnovne penzije na osnovu člana 7. Zakona br. 04/L-131 za kosovske penzije od 02.07.2002. godine do 28.05.2016. godine, kao i plaćenog doprinosa na osnovu člana 8. pomenutog zakona od 01/2008. godine, sa brojem predmeta 26577 i potvrde UNMIK-a br. 05/4972/13 od 03.07.2013. godine, utvrđeno da je tužilja korisnik osnovne penzije na osnovu odredbe Pravilnika 2001/35 o penzijama na Kosovu, kao i doprinose penzija po (96514), počev od 01.01.2013. godine u mesečnom iznosu od 112 evra, koje je pravo garantovano od Vlade Kosova. Zatim, da je prema dopuni nalaza i mišljenja veštaka, Kosovska administracija u periodu od 01.01.2003. godine do 31.12.2016. godine, po potvrdi br. 05/806/19 od 27.02.2019. godine, isplatila tužilji na ime osnovne penzije i plaćenog doprinosa ukupan neto iznos od 13.764 evra, odnosno 1.451.344,43 dinara po srednjem kursu NBS na dan dospeća penzija, da nominalna razlika između pripadajuće neto penzije tužilje po rešenju Republičkog fonda za penzijsko invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Priština br. 7006481245 od 03.02.1997. godine i isplaćenog neto iznosa penzije od strane Kosovske administracije po potvrdi broj 05/806/19 od 27.02.2019. godine, za period od 01.03.1999. godine do 31.12.2016. godine, ukupno neto iznosi 4.151.263,86 dinara.

Kako je utvrđeno da je tužilja na teritoriji Autonomne pokrajine Kosova i Metohije primalac osnovne penzije i plaćenog doprinosa u utvrđenom iznosu i time na taj način tužilji, kao oštećenoj umanjena šteta, to je u tom delu pravilno odbijen tužbeni zahtev tužilje za isplatu razlike za period od aprila 2013. godine do decembra 2016. godine, na osnovu odredbi člana 185. i 192. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO („Službeni list SFRJ“ br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“ br. 31/93).

Isto tako, pravilno je odbijen tužbeni zahtev tužilje za isplatu razlike penzije za period od marta 1999. godine do februara 2013. godine, iz razloga što je pravilno usvojen prigovor zastarelosti tuženog, imajući u vidu da je tužba podneta 12.04.2016. godine (prema obrazloženju prvostepene presude). Naime, pravilan je zaključak drugostepenog suda, da se u konkretnoj situaciji radi o naknadi štete i da se na takvo novčano potraživanje primenjuju odredbe ZOO i pravilo o zastarelosti iz člana 376. stav 1. ZOO.

Pri tome, kako se odbija kao neosnovana revizija tužilje i navodi iz revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu od uticaja na drugačiju odluku ovog suda, to nije neophodno dalje detaljno obrazlagati ovu presudu, već se tužilja kao revident upućuje na obrazloženje pobijane presude u pobijanom delu, imajući u vidu i sudsku praksu ovog suda, odnosno odluke ovog suda donete u sličnim situacijama (Rev 2977/2017 od 14.03.2018. godine i Rev 3088/2017 od 25.01.2018. godine), u smislu odredbe člana 414. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić