Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу којим је одбијена као неоснована жалба тужиље, тужиља је благовремено изјавила ревизију, као посебну, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, на основу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у побијаном делу на основу члана 408. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13 - УС, 74/13 - УС, 55/14 и 87/18) и утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку пред нижестепеним судовима, није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности, на основу члана 408. ЗПП.

У образложењу ревизије се указује да је другостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, кад се наводи да, „је изрека пресуде контрадикторна сама себи, као и разлозима из образложења пресуде, који су такође у међусобној колизији“. Међутим, због наведене битне повреде одредаба парничног поступка ревизија се не може изјавити, с обзиром на то да иста није прописана као разлог за изјављивање ревизије одредбама члана 407. став 1. тачка 1. – 3. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, решењем туженог од 03.02.1997. године, тужиљи је признато право на старосну пензију, почев од 01.11.1996. године, која пензија је тужиљи редовно исплаћивана до марта 1999. године на основу наведеног решења. Тужиљи је исплата пензије обустављена марта 1999. године, без доношења решења о обустави исплате. Тужиља се обраћала туженом са захтевом за исплату. Тужени није одговорио тужиљи на њен захтев, иако адресу пребивалишта није мењала. Тужиља је корисник права на основну пензију на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија. На основу вештачења од стране судског вештака економско- финансијске струке утврђено је да тужени није исплатио тужиљи за период од 01.04.2013. године до 31.12.2016. године пензију у укупном износу од 1.076.278,08 динара.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, обавезан је тужени да исплати тужиљи на име неисплаћених пензија за период од 01.04.2013. године до 31.12.2016. године укупан износ од 1.076.278,08 динара досуђен првостепеном пресудом и за март 2013. године износ од 29.995,67 динара досуђен другостепеном пресудом, док је одбијен, као неоснован захтев тужиље за исплату разлике пензије за период од априла 2013. године до децембра 2016. године и разлике пензије за период од марта 1999. године до краја марта 2013. године, са траженом законском затезном каматом.

Из образложења првостепене пресуде произлази да је на основу потврде Косовске администрације бр. 05/806/19 од 27.02.2019. године утврђено да је тужиља АА корисник основне пензије на основу члана 7. Закона бр. 04/Л-131 за косовске пензије од 02.07.2002. године до 28.05.2016. године, као и плаћеног доприноса на основу члана 8. поменутог закона од 01/2008. године, са бројем предмета 26577 и потврде УНМИК-а бр. 05/4972/13 од 03.07.2013. године, утврђено да је тужиља корисник основне пензије на основу одредбе Правилника 2001/35 о пензијама на Косову, као и доприносе пензија по (96514), почев од 01.01.2013. године у месечном износу од 112 евра, које је право гарантовано од Владе Косова. Затим, да је према допуни налаза и мишљења вештака, Косовска администрација у периоду од 01.01.2003. године до 31.12.2016. године, по потврди бр. 05/806/19 од 27.02.2019. године, исплатила тужиљи на име основне пензије и плаћеног доприноса укупан нето износ од 13.764 евра, односно 1.451.344,43 динара по средњем курсу НБС на дан доспећа пензија, да номинална разлика између припадајуће нето пензије тужиље по решењу Републичког фонда за пензијско инвалидско осигурање запослених, Филијала Приштина бр. 7006481245 од 03.02.1997. године и исплаћеног нето износа пензије од стране Косовске администрације по потврди број 05/806/19 од 27.02.2019. године, за период од 01.03.1999. године до 31.12.2016. године, укупно нето износи 4.151.263,86 динара.

Како је утврђено да је тужиља на територији Аутономне покрајине Косова и Метохије прималац основне пензије и плаћеног доприноса у утврђеном износу и тиме на тај начин тужиљи, као оштећеној умањена штета, то је у том делу правилно одбијен тужбени захтев тужиље за исплату разлике за период од априла 2013. године до децембра 2016. године, на основу одредби члана 185. и 192. Закона о облигационим односима – ЗОО („Службени лист СФРЈ“ бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и „Службени лист СРЈ“ бр. 31/93).

Исто тако, правилно је одбијен тужбени захтев тужиље за исплату разлике пензије за период од марта 1999. године до фебруара 2013. године, из разлога што је правилно усвојен приговор застарелости туженог, имајући у виду да је тужба поднета 12.04.2016. године (према образложењу првостепене пресуде). Наиме, правилан је закључак другостепеног суда, да се у конкретној ситуацији ради о накнади штете и да се на такво новчано потраживање примењују одредбе ЗОО и правило о застарелости из члана 376. став 1. ЗОО.

При томе, како се одбија као неоснована ревизија тужиље и наводи из ревизије о погрешној примени материјалног права нису од утицаја на другачију одлуку овог суда, то није неопходно даље детаљно образлагати ову пресуду, већ се тужиља као ревидент упућује на образложење побијане пресуде у побијаном делу, имајући у виду и судску праксу овог суда, односно одлуке овог суда донете у сличним ситуацијама (Рев 2977/2017 од 14.03.2018. године и Рев 3088/2017 од 25.01.2018. године), у смислу одредбе члана 414. став 2. ЗПП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић