Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev zaključivši da se tužbeni zahtev zasniva na odredbama Zakona o rehabilitaciji, da pravo na naknadu materijalne štete u smislu člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji pripada samo rehabilitovanom licu, te kako je tužiočev otac preminuo pre stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, to nije za života stekao imovinsko pravo na naknadu materijalne štete, pa kako to pravo ne ulazi u njegovu zaostavštinu niti može da bude predmet nasleđivanja, to ni pravo na naknadu materijalne štete u vidu rehabilitacionog obeštećenja ne pripada tužiocu. Takođe, nižestepeni sudovi su zaključili da ni jedan deo imovine tužioca nije prešao bez pravnog osnova u imovinu tužene, te nema mesta primeni odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu materijalna šteta koju je eventualno pretrpeo otac tužioca, ne predstavlja deo imovine tužioca.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku.

Naime, odredbom člana 374. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku propisano je da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je odlučeno o zahtevu o kome je ranije pravnosnažno presuđeno ili o kome je ranije zaključeno sudsko poravnanje.

U konkretnom slučaju tužilac je 04.09.2018. godine podneo tužbu Višem sudu u Somboru protiv tužene radi neosnovanog obogaćenja, navodeći da je njegov otac pok. BB Odlukom Komisije za prekršaje Narodnog odbora Drugog reona Grada Beograda br. 1320/50 od 14.02.1950. godine, osuđen na dve godine prinudnog rada, ali mu ta odluka nije nikada uručena, da nakon što je pušten sa Golog otoka, BB se vratio kući, gde je živeo do smrti ...1968. godine, da je pok. BB rehabilitovan rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh 63/10 od 09.02.2011. godine, kojim je utvrđeno je da je bez pravnog dejstva Odluka Komisije za prekršaje Narodnog odbora Drugog reona Grada Beograda br. 1320/50 od 14.02.1950. godine, te je navedena odluka poništena od trenutka njenog donošenja i utvrđeno je da su ništave sve njene pravne posledice, da je podneo tužbu Višem sudu u Novom Sadu za rehabilitaciono obeštećenje ali je presudom P 148/2013 od 13.12.2013. godine odbijen tužbeni zahtev (kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja – materijalne i nematerijalne štete isplati ukupno 45.703.200,00 dinara i to: po osnovu obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, neisplaćenih plata za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, gubitka penzija, gubitka stana, novčane naknade za psihički bol i pretrpljeni strah, a u iznosima bliže određenim u izreci). Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 913/14 od 13.11.2014. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. U ovom postupku tužilac traži da se tužena obaveže da mu na ime sticanja bez osnova u smislu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima isplati ukupno 45.703.200,00 dinara navodeći da je donošenjem rešenja o rehabilitaciji Višeg suda u Novom Sadu Reh 63/10 od 09.02.2011. godine otpao pravni osnov, te da tužiocu kao nasledniku rehabilitovanog BB pripada materijalna šteta po navedenom osnovu u vidu gubitka plate usled neosnovanog lišenja slobode, štete po osnovu obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, neisplaćenih plata za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode i gubitka penzija.

Imajući u vidu napred navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda radi se o presuđenoj stvari, budući da je pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu P 148/2013 od 13.12.2013. godine odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja – materijalne i nematerijalne štete isplati ukupno 45.703.200,00 dinara i to: po osnovu obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, neisplaćenih plata za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, gubitka penzija, gubitka stana, novčane naknade za psihički bol i pretrpljeni strah. Kako tužbenim zahtevom u ovoj parnici traži isplatu zbog neosnovanog obogaćenja tužene ostvarenog time što tužiocu nije isplaćeno rehabilitaciono obeštećenje materijalne štete na ime neplaćenog rada tužiočevog oca na Golom otoku, neisplaćenih plata za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode i gubitka penzija od ukupno 45.703.200,00 dinara, to postoji identitet zahteva između tužbe o kojoj je rešeno presudom Višeg suda u Novom Sadu P 148/2013 od 13.12.2013. godine i presude Višeg suda u Somboru P 80/18 od 22.04.2019. godine donete u ovoj pravnoj stvari. Naime, nakon donete pravnosnažne presude Višeg suda u Novom Sadu P 148/2013 od 13.12.2013. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja – materijalne i nematerijalne štete isplati ukupno 45.703.200,00 dinara (bliže određeno u izreci) ne postoji mogućnost da tužilac novom tužbom potražuje na osnovu sticanja bez osnova navedenu materijalnu štetu, jer se radi o presuđenoj stvari budući da se radi o identitetu zahteva, stranaka i činjeničnog stanja, bez obzira što se tužbom u ovom postupku potražuje da se tužena obaveže da navedeni iznos isplati tužiocu na ime sticanja bez osnova, jer sud u smislu člana 187. stav 4. ZPP nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva koji je naveden u tužbi, već je vezan za činjenični osnov jer činjenice na kojima tužilac zasniva tužbeni zahtev predstavljaju obavezni deo sadržine svake tužbe.

Imajući u vidu da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li je stvar pravnosnažno presuđena, te da je odlučeno o zahtevu tužioca, o kome je ranije pravnosnažno presuđeno, što predstavlja bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo donete odluke i odbacio tužbu tužioca u odnosu na tuženu.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 415. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić