Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев закључивши да се тужбени захтев заснива на одредбама Закона о рехабилитацији, да право на накнаду материјалне штете у смислу члана 26. став 3. Закона о рехабилитацији припада само рехабилитованом лицу, те како је тужиочев отац преминуо пре ступања на снагу Закона о рехабилитацији, то није за живота стекао имовинско право на накнаду материјалне штете, па како то право не улази у његову заоставштину нити може да буде предмет наслеђивања, то ни право на накнаду материјалне штете у виду рехабилитационог обештећења не припада тужиоцу. Такође, нижестепени судови су закључили да ни један део имовине тужиоца није прешао без правног основа у имовину тужене, те нема места примени одредбе члана 210. Закона о облигационим односима, при чему материјална штета коју је евентуално претрпео отац тужиоца, не представља део имовине тужиоца.

Врховни касациони суд налази да се ревизијом основано указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 10. Закона о парничном поступку.

Наиме, одредбом члана 374. став 2. тачка 10. Закона о парничном поступку прописано је да битна повреда одредаба парничног поступка увек постоји ако је одлучено о захтеву о коме је раније правноснажно пресуђено или о коме је раније закључено судско поравнање.

У конкретном случају тужилац је 04.09.2018. године поднео тужбу Вишем суду у Сомбору против тужене ради неоснованог обогаћења, наводећи да је његов отац пок. ББ Одлуком Комисије за прекршаје Народног одбора Другог реона Града Београда бр. 1320/50 од 14.02.1950. године, осуђен на две године принудног рада, али му та одлука није никада уручена, да након што је пуштен са Голог отока, ББ се вратио кући, где је живео до смрти ...1968. године, да је пок. ББ рехабилитован решењем Вишег суда у Новом Саду Рех 63/10 од 09.02.2011. године, којим је утврђено је да је без правног дејства Одлука Комисије за прекршаје Народног одбора Другог реона Града Београда бр. 1320/50 од 14.02.1950. године, те је наведена одлука поништена од тренутка њеног доношења и утврђено је да су ништаве све њене правне последице, да је поднео тужбу Вишем суду у Новом Саду за рехабилитационо обештећење али је пресудом П 148/2013 од 13.12.2013. године одбијен тужбени захтев (којим је тужилац тражио да се обавеже тужена да тужиоцу на име рехабилитационог обештећења – материјалне и нематеријалне штете исплати укупно 45.703.200,00 динара и то: по основу обављеног а неплаћеног рада у редовно радно време, обављеног а неплаћеног прековременог рада, неисплаћених плата за време незапослености по престанку лишења слободе, губитка пензија, губитка стана, новчане накнаде за психички бол и претрпљени страх, а у износима ближе одређеним у изреци). Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 913/14 од 13.11.2014. године одбијена је жалба тужиоца и потврђена првостепена пресуда. У овом поступку тужилац тражи да се тужена обавеже да му на име стицања без основа у смислу одредбе члана 210. Закона о облигационим односима исплати укупно 45.703.200,00 динара наводећи да је доношењем решења о рехабилитацији Вишег суда у Новом Саду Рех 63/10 од 09.02.2011. године отпао правни основ, те да тужиоцу као наследнику рехабилитованог ББ припада материјална штета по наведеном основу у виду губитка плате услед неоснованог лишења слободе, штете по основу обављеног а неплаћеног рада у редовно радно време, обављеног а неплаћеног прековременог рада, неисплаћених плата за време незапослености по престанку лишења слободе и губитка пензија.

Имајући у виду напред наведено, по оцени Врховног касационог суда ради се о пресуђеној ствари, будући да је правноснажном пресудом Вишег суда у Новом Саду П 148/2013 од 13.12.2013. године одбијен тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавеже тужена да тужиоцу на име рехабилитационог обештећења – материјалне и нематеријалне штете исплати укупно 45.703.200,00 динара и то: по основу обављеног а неплаћеног рада у редовно радно време, обављеног а неплаћеног прековременог рада, неисплаћених плата за време незапослености по престанку лишења слободе, губитка пензија, губитка стана, новчане накнаде за психички бол и претрпљени страх. Како тужбеним захтевом у овој парници тражи исплату због неоснованог обогаћења тужене оствареног тиме што тужиоцу није исплаћено рехабилитационо обештећење материјалне штете на име неплаћеног рада тужиочевог оца на Голом отоку, неисплаћених плата за време незапослености по престанку лишења слободе и губитка пензија од укупно 45.703.200,00 динара, то постоји идентитет захтева између тужбе о којој је решено пресудом Вишег суда у Новом Саду П 148/2013 од 13.12.2013. године и пресуде Вишег суда у Сомбору П 80/18 од 22.04.2019. године донете у овој правној ствари. Наиме, након донете правноснажне пресуде Вишег суда у Новом Саду П 148/2013 од 13.12.2013. године, којом је одбијен тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавеже тужена да тужиоцу на име рехабилитационог обештећења – материјалне и нематеријалне штете исплати укупно 45.703.200,00 динара (ближе одређено у изреци) не постоји могућност да тужилац новом тужбом потражује на основу стицања без основа наведену материјалну штету, јер се ради о пресуђеној ствари будући да се ради о идентитету захтева, странака и чињеничног стања, без обзира што се тужбом у овом поступку потражује да се тужена обавеже да наведени износ исплати тужиоцу на име стицања без основа, јер суд у смислу члана 187. став 4. ЗПП није везан правним основом тужбеног захтева који је наведен у тужби, већ је везан за чињенични основ јер чињенице на којима тужилац заснива тужбени захтев представљају обавезни део садржине сваке тужбе.

Имајући у виду да суд у току целог поступка по службеној дужности пази да ли је ствар правноснажно пресуђена, те да је одлучено о захтеву тужиоца, о коме је раније правноснажно пресуђено, што представља битну повреду из члана 374. став 2. тачка 10. ЗПП, Врховни касациони суд је укинуо донете одлуке и одбацио тужбу тужиоца у односу на тужену.

Из наведених разлога Врховни касациони суд je на основу члана 415. став 2. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић