Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3774/20 od 23.07.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete isplati za fizičke bolove iznos od 144.000,00 dinara, za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 288.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 144.000,00 dinara i za duševne bolove na ime naruženosti iznos od 104.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja 24.12.2019. godine do isplate, delu stava trećeg izreke kojim je obavezan tuženi da tužilji BB na ime naknade nematerijalne štete isplati za fizičke bolove iznos od 200.000,00 dinara, za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 408.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.12.2019. godine pa do isplate, kao i u stavu sedmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužilaca, pa je potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom, četvrtom, petom, šestom i osmom izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznose bliže navedene u ovom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava trećeg izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje BB kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime naknade nematerijalne štete isplati iznose bliže navedene u ovom stavu izreke. Stavom petim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka, tako što je obavezan tuženi da tužiocima isplati iznos od 526.812,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje presude do konačne isplate. Stavom šestim odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju protiv stava prvog i petog, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 404. ZPP.

Članom 404. stavom 1. ZPP ("Službeni glasnik RS", br. 72/11...18/20) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), a stavom 2. da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev tužilaca na ime naknade nematerijalne štete, jer su utvrdili da je tuženi odgovoran za štetu pričinjenu tužiocima, kao organizator putovanja, na osnovu odredbe člana 859. i 866. Zakona o obligacionim odnosima, usled čega su primenom odredbe 200. dosudili novčanu naknadu na ime pretrpljene nematerijalne štete. Postupajući prema citiranoj zakonskoj odredbi, Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio odlučivanje o posebnoj reviziji, jer u konkretnom slučaju nema potrebe da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ni pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti ima potrebe za ujednačavanjem sudske prakse i za novim tumačenjem prava. O pravu tužilaca nižestepeni sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda u kojima je odlučivano o zahtevima sa sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Revizijom se neosnovano ukazuje na drugačiju odluku suda, jer postojanje drugačije odluke ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav. Iz navedenog sledi da ne postoji neujednačenje sudske prakse na način na koji se to ukazuje revizijom.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stava 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 410. stava 2. tačke 5) ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stava 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 11.01.2005. godine, prvi put presuda je ukinuta rešenjem od 05.07.2019. godine, a pobijana drugostepena presuda doneta je 23.07.2020. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela u odnosu na tužioca je 680.000,00 dinara, a u odnosu na tužilju 824.903,10 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kojem vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić