Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 3774/20 од 23.07.2020. године, одбијенa јe као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у делу става првог изреке којим је обавезан тужени да тужиоцу АА на име накнаде нематеријалне штете исплати за физичке болове износ од 144.000,00 динара, за душевне болове због умањења опште животне активности износ од 288.000,00 динара, за претрпљени страх износ од 144.000,00 динара и за душевне болове на име наружености износ од 104.000,00 динара са законском затезном каматом почев од пресуђења 24.12.2019. године до исплате, делу става трећег изреке којим је обавезан тужени да тужиљи ББ на име накнаде нематеријалне штете исплати за физичке болове износ од 200.000,00 динара, за душевне болове због умањења опште животне активности износ од 408.000,00 динара, за претрпљени страх износ од 200.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 24.12.2019. године па до исплате, као и у ставу седмом изреке. Ставом другим изреке, одбијена је жалба тужилаца, па је потврђена првостепена пресуда у ставу другом, четвртом, петом, шестом и осмом изреке. Ставом трећим изреке, преиначена је првостепена пресуда у преосталом делу става првог изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде нематеријалне штете исплати износе ближе наведене у овом ставу изреке. Ставом четвртим изреке, преиначена је првостепена пресуда у преосталом делу става трећег изреке, тако што је одбијен тужбени захтев тужиље ББ којим је тражила да се обавеже тужени да јој на име накнаде нематеријалне штете исплати износе ближе наведене у овом ставу изреке. Ставом петим изреке, преиначено је решење о трошковима парничног поступка, тако што је обавезан тужени да тужиоцима исплати износ од 526.812,50 динара, са законском затезном каматом од наступања услова за извршење пресуде до коначне исплате. Ставом шестим одбијени су захтеви парничних странака за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију против става првог и петог, због погрешне примене материјалног права и предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном на основу члана 404. ЗПП.

Чланом 404. ставом 1. ЗПП ("Службени гласник РС", бр. 72/11...18/20) прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), а ставом 2. да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Нижестепени судови су делимично усвојили тужбени захтев тужилаца на име накнаде нематеријалне штете, јер су утврдили да је тужени одговоран за штету причињену тужиоцима, као организатор путовања, на основу одредбе члана 859. и 866. Закона о облигационим односима, услед чега су применом одредбе 200. досудили новчану накнаду на име претрпљене нематеријалне штете. Поступајући према цитираној законској одредби, Врховни касациони суд није прихватио одлучивање о посебној ревизији, јер у конкретном случају нема потребе да се размотре правна питања од општег интереса, ни правна питања у интересу равноправности грађана, нити има потребе за уједначавањем судске праксе и за новим тумачењем права. О праву тужилаца нижестепени судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног касационог суда у којима је одлучивано о захтевима са сличним чињеничним стањем и правним основом. Ревизијом се неосновано указује на другачију одлуку суда, јер постојање другачије одлуке не указује нужно и на другачији правни став. Из наведеног следи да не постоји неуједначење судске праксе на начин на који се то указује ревизијом.

Сходно изнетом, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог, као изузетно дозвољеној, применом члана 404. става 1. ЗПП, на основу чега је и одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије применом члана 410. става 2. тачке 5) ЗПП, Врховни касациони суд је установио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. става 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000,00 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој парници поднета је 11.01.2005. године, први пут пресуда је укинута решењем од 05.07.2019. године, а побијана другостепена пресуда донета је 23.07.2020. године. Вредност предмета спора побијаног дела у односу на тужиоца је 680.000,00 динара, а у односу на тужиљу 824.903,10 динара.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору у којем вредност предмета спора очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија недозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић