Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pravnosnažnom presudom u delu koji se revizijom pobija odlučeno je o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete, tako što je isti usvojen, u činjeničnoj situaciji da je tužilac zadobio teške telesne povrede dana 26.09.2015. godine u saobraćajnom udesu, da je materijalna šteta nastala upotrebom nepoznatog saobraćajnog motornog vozila i da je tužilac učestvovao u nastaloj šteti na vozilu sa 10% od visine iste. Drugostepeni sud je ocenio da u konkretnom slučaju Garantni fond odgovara za nastalu materijalnu štetu, na osnovu člana 92. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“, br. 93/2012 od 29.09.2012. godine), u vezi sa članom 118. istog Zakona, kojom je počev od dana stupanja na snagu navedenog zakona, produženo na period od 5 godina dejstvo člana 86. Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, br.96/30 ... 55/99) i („Službeni glasnik RS“, br..55/04), a kojim je propisana odgovornost Garantnog fonda za nastalu štetu na stvarima, prouzrokovanu nepoznatim motornim vozilom, pod uslovom da je nekom učesniku saobraćajne nezgode naknadio štetu zbog teške telesne povrede koja je zahtevala bolničko lečenje i uz učešće oštećenog u šteti od 10%. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je odlučio uz odgovarajuću primenu materijalnog prava, a obrazloženje ne odstupa od pravnih shvatanja izraženih u odlukama revizijskog suda, u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, po pitanju vremenskog važenja zakona i odgovornosti Garantnog fonda za štetu. Shodno navedenom, a kako tuženi nije priložio odluke revizijskog suda kojima bi potkrepio svoje tvrdnje o neujednačenoj sudskoj praksi, ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava.

Kako na osnovu iznetog proizlazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stava 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 19.03.2018. godine, a vrednost predmeta spora pobijenog dela iznosi 150.456,90 dinara.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju reč o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi potraživanje u novcu i da vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić