Према одредби члана 404. став 1. ЗПП ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Правноснажном пресудом у делу који се ревизијом побија одлучено је о тужбеном захтеву за накнаду материјалне штете, тако што је исти усвојен, у чињеничној ситуацији да је тужилац задобио тешке телесне повреде дана 26.09.2015. године у саобраћајном удесу, да је материјална штета настала употребом непознатог саобраћајног моторног возила и да је тужилац учествовао у насталој штети на возилу са 10% од висине исте. Другостепени суд је оценио да у конкретном случају Гарантни фонд одговара за насталу материјалну штету, на основу члана 92. Закона о обавезном осигурању у саобраћају („Службени гласник РС“, бр. 93/2012 од 29.09.2012. године), у вези са чланом 118. истог Закона, којом је почев од дана ступања на снагу наведеног закона, продужено на период од 5 година дејство члана 86. Закона о осигурању имовине и лица („Службени лист СРЈ“, бр.96/30 ... 55/99) и („Службени гласник РС“, бр..55/04), а којим је прописана одговорност Гарантног фонда за насталу штету на стварима, проузроковану непознатим моторним возилом, под условом да је неком учеснику саобраћајне незгоде накнадио штету због тешке телесне повреде која је захтевала болничко лечење и уз учешће оштећеног у штети од 10%. По оцени Врховног касационог суда, другостепени суд је одлучио уз одговарајућу примену материјалног права, а образложење не одступа од правних схватања изражених у одлукама ревизијског суда, у сличној чињеничној и правној ситуацији, по питању временског важења закона и одговорности Гарантног фонда за штету. Сходно наведеном, а како тужени није приложио одлуке ревизијског суда којима би поткрепио своје тврдње о неуједначеној судској пракси, не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права.

Како на основу изнетог произлази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. става 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду, на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена ни као редовна.

Одредбом члана 403. став 3. Закона о парничном поступку, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима или потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради накнаде штете поднета је 19.03.2018. године, а вредност предмета спора побијеног дела износи 150.456,90 динара.

Имајући у виду да је у конкретном случају реч о имовинско-правном спору, који се односи потраживање у новцу и да вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ревизија није дозвољена.

На основу члана 413. Закона о парничном поступку, одлучено је као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Јелица Бојанић Керкез,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић