Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. ZPP.

Prema stanju u spisima, pri ponovnom odlučivanju o troškovima postupka (nakon što je prethodna odluka ukinuta), tužiljama je dosuđena naknada troškova postupka na teret tuženog, u iznosu potraživanom opredeljenim zahtevom za naknadu troškova postupka od 24.04.2017.godine. Taj troškovnik predstavlja konačno opredeljeni zahtev za naknadu troškova postupka, specificiran po radnjama i iznosima naknada i troškova, te ukupnog iznosa koji se potražuje od protivne strane, a to je iznos od 519.360,00 dinara, tužiljama dosuđen rešenjem prvostepenog suda od 12.03.2018.godine. U žalbi na rešenje prvostepenog suda izložen je drugačiji obračun, po kojem je isticano da je tužiljama trebao biti dosuđen iznos od 678.360,00 dinara. Rešenjem drugostepenog suda odbačena je žalba tužilja zbog nepostojanja pravnog interesa da pobijaju rešenje kojim je u celosti usvojen njihov zahtev za naknadu troškova postupka. Revizijom se osporava zaključak drugostepenog suda o nepostojanju pravnog interesa tužilja za pobijanje rešenja o troškovima postupka, sa shvatanjem da pravni interes tužilja postoji jer nije pravilno odlučeno o visini naknade, pa se ističe da nije odlučeno o zahtevu prema troškovniku sa poslednjeg održanog ročišta u postupku 11.01.2012.godine. Pri tom se gubi iz vida da se saopštenim na ročištu iskazuju iznosi naknada za sastav podnesaka i zastupanja na ročištima, ali ne određuje ni broj preduzetih radnji, ni datumi, da bi se zahtev smatrao određenim, na način propisan odredbom člana 163. stav 2. važećeg Zakona o parničnom postupku, a takođe i da merodavan može biti samo obračun sa specifikacijom troškova po radnjama i iznosima koji prethodi odluci o troškovima postupka, saglasno stavu 3 istog člana, a ne naknadni kao što je ovde obračun iz žalbe na donetu odluku o troškovima postupka.

Pobijano rešenje o odbačaju žalbe kao nedozvoljene zasnovano je na zaključku o nepostojanju pravnog interesa tužilja za pobijanje rešenja o dosudi celokupnog potraživanog iznosa naknade troškova postupka. Time nije odstupljeno od sudske prakse. Istoj posledici vodi primena člana 378. stav 3. u vezi člana 387. stav 1. tačka 1) sada važećeg ZPP, kao i primena člana 365. stav 3. u vezi člana 373. stav 1. tačka 1. ranije važećeg ZPP po kojem je sproveden i okončan postupak o glavnoj stvari, a u daljem preostalo da se odluči o troškovima postupka, što je i učinjeno.

Imajući u vidu da revizijom u pitanje nije dovedena pravilnost primene materijalnog i procesnog prava i da tužilje nisu uskraćene u pravu na naknadu troškova postupka, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da u takvoj situaciji, nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP.

Visina naknade troškova postupka, po priznatom pravu u konkretnoj parnici, ne predstavlja pravno pitanje od opšteg interesa , niti pravno pitanje koje bi se razmatralo u interesu ravnopravnosti građana. To nije pitanje koje iziskuje novo tumačenje prava ili usklađivanje sudske prakse. Zato, uslova nema za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije

Na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije, primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP propisano je da je nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese.

Odredbom člana 420. stav 1. ZPP propisano je da stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, dok je stavom 2. istog člana Zakona, propisano da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana, nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude.

Prema članu 28. ZPP, kada je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim ovim zakonom, merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva. Kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju u obzir, ako ne čine glavni zahtev. Dakle, pravo na reviziju se u smislu odredbe člana 28. Zakona o parničnom postupku, ocenjuje sa stanovišta glavnog potraživanja, a ne sporednih potraživanja, među koja spadaju i troškovi postupka.

Budući da se izjavljenom revizijom tužilja pobija odluka o odbačaju žalbe na rešenje o troškovima postupka, koja u konkretnom slučaju ne predstavlja odluku o glavnom zahtevu, to revizija nije dozvoljena.

Iz navenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić