Врховни касациони суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о изјављеној ревизији као о изузетно дозвољеној у смислу одредбе члана 404. став 1. ЗПП.

Према стању у списима, при поновном одлучивању о трошковима поступка (након што је претходна одлука укинута), тужиљама је досуђена накнада трошкова поступка на терет туженог, у износу потраживаном опредељеним захтевом за накнаду трошкова поступка од 24.04.2017.године. Тај трошковник представља коначно опредељени захтев за накнаду трошкова поступка, специфициран по радњама и износима накнада и трошкова, те укупног износа који се потражује од противне стране, а то је износ од 519.360,00 динара, тужиљама досуђен решењем првостепеног суда од 12.03.2018.године. У жалби на решење првостепеног суда изложен је другачији обрачун, по којем је истицано да је тужиљама требао бити досуђен износ од 678.360,00 динара. Решењем другостепеног суда одбачена је жалба тужиља због непостојања правног интереса да побијају решење којим је у целости усвојен њихов захтев за накнаду трошкова поступка. Ревизијом се оспорава закључак другостепеног суда о непостојању правног интереса тужиља за побијање решења о трошковима поступка, са схватањем да правни интерес тужиља постоји јер није правилно одлучено о висини накнаде, па се истиче да није одлучено о захтеву према трошковнику са последњег одржаног рочишта у поступку 11.01.2012.године. При том се губи из вида да се саопштеним на рочишту исказују износи накнада за састав поднесака и заступања на рочиштима, али не одређује ни број предузетих радњи, ни датуми, да би се захтев сматрао одређеним, на начин прописан одредбом члана 163. став 2. важећег Закона о парничном поступку, а такође и да меродаван може бити само обрачун са спецификацијом трошкова по радњама и износима који претходи одлуци о трошковима поступка, сагласно ставу 3 истог члана, а не накнадни као што је овде обрачун из жалбе на донету одлуку о трошковима поступка.

Побијано решење о одбачају жалбе као недозвољене засновано је на закључку о непостојању правног интереса тужиља за побијање решења о досуди целокупног потраживаног износа накнаде трошкова поступка. Тиме није одступљено од судске праксе. Истој последици води примена члана 378. став 3. у вези члана 387. став 1. тачка 1) сада важећег ЗПП, као и примена члана 365. став 3. у вези члана 373. став 1. тачка 1. раније важећег ЗПП по којем је спроведен и окончан поступак о главној ствари, а у даљем преостало да се одлучи о трошковима поступка, што је и учињено.

Имајући у виду да ревизијом у питање није доведена правилност примене материјалног и процесног права и да тужиље нису ускраћене у праву на накнаду трошкова поступка, Врховни касациони суд је оценио да у таквој ситуацији, нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП.

Висина накнаде трошкова поступка, по признатом праву у конкретној парници, не представља правно питање од општег интереса , нити правно питање које би се разматрало у интересу равноправности грађана. То није питање које изискује ново тумачење права или усклађивање судске праксе. Зато, услова нема за примену института изузетне дозвољености ревизије

На основу члана 404. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије, применом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП и утврдио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП прописано је да је недозвољена ревизија изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе.

Одредбом члана 420. став 1. ЗПП прописано је да странке могу да изјаве ревизију против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно окончан, док је ставом 2. истог члана Закона, прописано да ревизија против решења из става 1. овог члана, није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде.

Према члану 28. ЗПП, када је за утврђивање стварне надлежности, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима предвиђеним овим законом, меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева. Камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и трошкови поступка не узимају у обзир, ако не чине главни захтев. Дакле, право на ревизију се у смислу одредбе члана 28. Закона о парничном поступку, оцењује са становишта главног потраживања, а не споредних потраживања, међу која спадају и трошкови поступка.

Будући да се изјављеном ревизијом тужиља побија одлука о одбачају жалбе на решење о трошковима поступка, која у конкретном случају не представља одлуку о главном захтеву, то ревизија није дозвољена.

Из навених разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 413. Закона о парничном поступку, одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић