Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 48/21 od 16.03.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime glavnog duga isplati iznos od 32.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem na dan isplate, sa mesečnom zateznom zakonskom kamatom na devizna sredstva od dana dospeća glavnog duga 31.10.2007. godine do 24.12.2012. godine po stopi koju propisuje Evropska centralna banka u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, a od 25.12.2012. godine do konačne isplate po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan konačne isplate. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 823.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 3. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona, ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 8. ZPP postoji samo ukoliko je protivno odredbama zakona sud odbio zahtev stranke da u postupku slobodno upotrebljava svoj jezik i pismo ili ako parnični postupak nije vođen na službenom jeziku nacionalne manjine, iako su za to bile ispunjene zakonske pretpostavke. Tužilac takav zahtev nije izneo, pa su neosnovani navodi revizije da je bitnu povredu učinio drugostepeni sud propuštajući da postupak vodi na hrvatskom jeziku, ukazivanjem da je tužilac u postupku tretiran kao državljanin Republike Hrvatske i uz primenu merodavnog prava te države. Po članu 67. stav 1. tačka 6. ZPP sudija ne može da vrši sudijsku dužnost (isključenje) ako je u istom predmetu učestvovao u postupku medijacije ili zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici ili je doneo odluku koja se pobija ili je zastupao stranku kao advokat. Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu VII–Su-39-33/21 od 04.03.2021. godine, odbijen je zahtev punomoćnika tužioca za isključenje i izuzeće sudija Nadežde Vidić i Darinke Krivčević od postupanja u predmetu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 48/21. Imenovane sudije nisu učestvovale u donošenju odluke koja je pobijana žalbom, već u postupku po istom pravnom leku, pa nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Drugostepeni sud je ukidanjem prvostepene presude, a zatim (nakon rešenog sukoba nadležnosti) otvaranjem rasprave i odlučivanjem o zahtevima stranaka postupao u smislu člana 387. stav 1. tačka 6. ZPP, u postupku odlučivanja o žalbi tuženog. Na raspravi pred drugostepenim sudom, ponovljeni su već izvedeni dokazi i postupljeno u smislu člana 384. ZPP, pa su neosnovani navodi revizije o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenoj u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između privrednih subjekata DOO „Jasinje“ Čačak čiji je osnivač i direktor tuženi BB i DD „Ribničarstvo“ Pakračka poljana čiji je direktor bio tužilac, postojala je dugogodišnja poslovna saradnja od 2001. ili 2002. do 2005. godine, u okviru koje je preduzeće tuženog nabavljalo robu od preduzeća tužioca u Hrvatskoj. Po okončanju poslovne saradnje između ova dva privredna subjekata nisu ostala međusobna potraživanja. U toku poslovne saradnje vozači preduzeća tuženog su prilikom odlaska za robu u Hrvatsku sa sobom nosili više blanko potpisanih izjava od strane vlasnika i statutarnog zastupnika preduzeća DOO „Jasinje“ BB, snadbevene i pečatom tog preduzeća, koje je popunjavalo preduzeće tužioca i pribavljalo potrebnu dokumentaciju za carinjenje i izvoz robe. Pismeno sačinjeno na memorandumu DOO „Jasinje“ Čačak, ..., u uvodnom delu sadrži datum 06.12.2006. godine, dok je mesto Čačak precrtano i upisano ... . Pismeno je naslovljeno „Izjava i garancija za povrat financijskog duga“, a u tekstu sledi izjava BB iz Čačka, Republika Srbija (označenog JMBG) „prihvaćam i priznajem da sam primio od AA iz ... R. Hrvatska (sa označenim JMBG) iznos od 32.000 evra (tridesetdvijetisuće eura). Rečeni iznos sam primio u vremenu od 22.08.2002. godine do 21.06.2004. godine, kada sam u više navrata boravio u Hrvatskoj. Kao garanciju povrat duga dajem svu pokretnu i nepokretnu imovinu svojeg preduzeća „Jasinje“ DOO ..., u R. Srbiji. Kao drugu garanciju za siguran povrat moga duga, kojeg priznajem dajem i svu svoju osobnu-ličnu, pokretnu i nepokretnu imovinu koju posjedujem u ... i cijeloj Srbiji. Povrat duga ću u cijelosti izmiriti-vratiti u narednih 10 mjeseci, računajući od danas, kada sam potpisao izjavu i garanciju, svojom voljom i bez prisile, tj. do 31.10.2007. godine, u protivnom, ako to ne učinim prihvaćam da se AA naplati i sudskim putem.“ Dalje je navedeno: u ... 06.12.2006. godine, a ispod teksta je otkucano „BB“, sa potpisom BB (koji je on učinio nespornim tokom postupka) i pečat DOO „Jasinje“ Čačak. Tuženi prema sadržini pasoša nije prelazio granicu prema Republici Hrvatskoj 2005. i 2006. godine, a po sadržini otpremnice i potvrdi preduzeća „Riboteks“ AD Ribnjak – Gornja Trešnjica, Ljubovija, upisano je da je tuženi dana 06.12.2006. godine, sa vozilom ... bio na utovaru pastrmke na ribnjaku tog preduzeća u Trešnjici kada je preuzeo robu po otpremnici broj 554/06 od 06.12.2006. godine i po računu broj 486 od 07.12.2006. godine. Tužilac je rođen u ... i prema potvrdi RS AP Vojvodina, Grad Subotica od 10.07.2018. godine nije upisan u knjigu državljana Republike Srbije u tom Matičnom području. Po Domovnici Republike Hrvatske, tužilac je hrvatski državljanin, upisan u knjigu državljana Matičnog ureda ... dana 26.04.1992. godine.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio, nakon što je otvorio raspravu i izveo predložene dokaze koje je ocenio u smislu člana 8. ZPP, zaključujući da između tužioca i tuženog, kao fizičkih lica nije zaključen ugovor o zajmu, niti navedena izjava – garancija od 06.12.2006. godine dokazuje postojanje duga, već je reč o tekstu koji je naknadno sačinjen, odnosno upisan na ostavljenom blanko memorandumu preduzeća tuženog, bez njegove volje. U postupku je utvrđeno da su sve međusobne obaveze preduzeća tužioca i tuženog izmirene, tako da nije ostao dug preduzeća DOO „Jasinje“ koji bi eventualno tuženi bio dužan da plati, niti je tužilac dokazao da se radi o nekakvom preseku stanja iz poslovne saradnje, sa elementima proboja pravne ličnosti (mešanja imovine preduzeća sa ličnom imovinom vlasnika ili statutarnog zastupnika). Sledom navedenog drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Po stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je suprotno navodima revizije pravilnom ocenom dokaza izvedenih na raspravi u smislu člana 8. ZPP utvrdio činjenično stanje i pravilnom primenom merodavnog materijalnog prava odlučio o tužbenom zahtevu.

Prema članu 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, ovaj zakon sadrži pravila o određivanju merodavnog prava za statusne, porodične i imovinske, odnosno druge materijalnopravne odnose s međunarodnim elementom, a po članu 13. stav 1. sud ili drugi nadležni organ će po službenoj dužnosti utvrditi sadržinu stranog merodavnog prava. Organ iz stava 1. ovog člana može zatražiti obaveštenje o stranom pravu od saveznog organa nadležnog za poslove pravde. Za ugovor je merodavno pravo koje su izabrale ugovorne strane, ako ovim zakonom ili međunarodnim ugovorom nije drukčije određeno (član 19.), a po članu 20. stav 1. tačka 8. ako nije izabrano merodavno pravo i ako posebne okolnosti slučaja ne upućuju na drugo pravo, kao merodavno pravo primenjuje se: za ugovor o zajmu - pravo mesta gde se u vreme prijema ponuda nalazilo prebivalište, odnosno sedište zajmodavca.Tužilac je državljanin Republike Hrvatske u kojoj ima prebivalište, a tuženi je državljanin Republike Srbije, pa s obzirom da je sporni odnos nastao povodom duga za koji tužilac tvrdi da svoj osnov ima u ugovoru o zajmu po izjavi i garanciji od 06.12.2006. godine, sačinjenoj u stranoj državi i da mu novac nije vraćen, radi se o materijalno pravnom odnosu sa međunarodnim elementom. U konkretnom slučaju, kao merodavno pravo primenjeno je pravo Republike Hrvatske sadržano u odredbama Zakona o obaveznim odnosima („Narodne novine“ broj 35/05 ... 29/18) koje je sud pribavio putem Ministarstva pravde Republike Srbije i Ministarstva pravosuđa Republike Hrvatske, s obzirom da se radi o zajmu između fizičkih lica, tako da se primenjuju opšta pravila ugovora o zajmu propisana odredbama članova 499. do 508. navedenog zakona. Po članu 499. navedenog zakona „ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac predati zajmoprimcu određeni iznos novca ili određenu količinu drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obvezuje vratiti mu poslije stanovitog vremena isti iznos novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i kakvoće“.

Pitanje postojanja duga iz ugovornog odnosa povodom zajma zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u konkretnom slučaju, koje je drugostepeni sud utvrdio ocenjujući sve izvedene dokaze i svoju ocenu tih dokaza obrazložio, pa je na osnovu rezultata celokupnog postupka po svom uverenju zaključio da tužilac nije dokazao da je dao zajam tuženom, kao fizičkom licu, niti da postoji dug preduzeća iz poslovne saradnje koji bi eventualno tuženi bio dužan da vrati. Slobodna ocena dokaza znači vrednovanje dokaza na osnovu kojeg sud, po svom uverenju na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine, te na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane. Naime, na raspravi pred drugostepenim sudom izvedeni su dokazi, pa je na osnovu člana 8. ZPP drugostepeni sud imao mogućnost da izvrši njihovu ocenu, formirajući svoj zaključak i obrazlažući rezultate celokupnog postupka, kao i izneto uverenje. Imajući u vidu navedeno neosnovano se u reviziji tužioca ukazuje da drugostepeni sud nije pravilno ocenio izvedene dokaze i utvrdio činjenično stanje, jer na raspravi nije ponovio izvođenje dokaza saslušanjem stranaka. Na raspravu pred drugostepenim sudom pozivaju se stranke ukoliko sud odluči da se saslušaju (član 384. stav 1. ZPP), odnosno sud može odlučiti da se ponovo ne saslušavaju, već da se pročitaju zapisnici o izvođenju ovog dokaza što je i učinjeno primenom člana 331. ZPP koji se shodno primenjuje i na raspravu pred drugostepenim sudom (član 385. ZPP). Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje i na pogrešnu primenu materijalnog prava navodima da predmetno potraživanje nije zastarelo. Tužbeni zahtev nije odbijen usled nastupanja zastarelosti potraživanja na osnovu člana 501. stav 2. Zakona o obaveznim odnosima Republike Hrvatske, niti se navedena odredba odnosi na zastarelost potraživanja za vraćanje zajma, već na zastarelost prava zajmoprimca da zahteva predaju predmeta zajma.

Vrhovni sud je na osnovu izloženog ocenio da revizija tužioca nije osnovana pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković