U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina, Marine Milanović, Branislava Bosiljkovića i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dušan Ćurčin, advokat iz ..., protiv tuženog Operator distributivnog sistema „EPS Distribucija“ DOO Beograd iz Beograda, Ogranak Elektrodistribucija iz Pančeva, radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3465/18 od 19.09.2018. godine, na sednici održanoj 25.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3465/18 od 19.09.2018. godine, u preinačujućem delu.

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3465/18 od 19.09.2018. godine, u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj reviziji.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3465/18 od 19.09.2018. godine u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužilje.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Pančevu, presudom P 1679/17 od 28.02.2018. godine, delimično je usvojio tužbeni zahtev tužilje, tako što je obavezao tuženog da isplati tužilji iznos od 124.293,16 dinara, na ime neosnovanog obogaćenja, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate, od dana sticanja 14.03.2013. godine do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav prvi izreke). Odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje od dosuđenog iznosa od 124.293,16 dinara do traženog iznosa od 551.978,60 dinara, sa kamatom od 14.03.2013. godine do isplate (stav drugi izreke). Obavezao je tuženu da naknadi tužilji troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 101.038,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do dana isplate, u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav treći izreke).

Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž 3465/18 od 19.09.2018. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Osnovnog suda u Pančevu P 1679/17 od 28.02.2018. godine, u stavu drugom izreke (stav prvi izreke). Preinačio je presudu Osnovnog suda u Pančevu P 1679/17 od 28.02.2018. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj isplati iznos od 124.293,16 dinara na ime neosnovanog obogaćenja, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate od dana sticanja 14.03.2013. godine do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav drugi izreke). Preinačio je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke ožalbene presude, tako što je obavezao tužilju da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 12.286,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom izvršenja (stav treći izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, kao posebnu, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), i utvrdio da revizija tužilje u tom delu nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP. Navodima revizije u pogledu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, se ne dovodi u pitanje zakonitost i pravilnost pobijane presude. U reviziji se ukazuje i na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, međutim, zbog navedene bitne povrede odredaba parničnog postupka, revizija se ne može izjaviti, s obzirom na to da ista nije propisana, kao razlog za izjavljivanje revizije članom 407. stav 1. tačka 1.- 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je tokom 2008. godine nasledila kuću koja se nalazi u ..., u Ulici ... broj .., u kojoj je bespravno stanovala BB, protiv koje je tužilja vodila sudski postupak, kako bi je iselila iz kuće, da bi 24.07.2012. godine stupila u njen posed. Za vreme bespravnog stanovanja BB u tužiljinoj kući, nastali su dugovi za isporučenu električnu energiju. Tužilja se obratila tuženom 06.04.2010. godine i obavestila ga da nema mogućnosti da omogući očitavanje brojila, da je 26.08.2008. godine oglašena za naslednika i da kuću, bez pravnog osnova korisi BB, da ima saznanja da je ista vršila neke nedozvoljene radnje sa strujom i da bi tuženi to trebao da proveri putem policije, s ozirom da ona za to nema mogućnosti, jer je očigledno da ista vrši krađu struje. Zahtevom za isključenje struje tužilja se obratila tuženom 11.02.2011. godine, a posle toga još u par navrata posredstvom svog punomoćnika. Tuženi je postupao po zahtevima tužilje i u periodu od februara 2011. godine do kraja marta 2012. godine vršio obustavu električne energije na pretplatničkom broju tužilje. Povodom nastalih dugova tuženi je protiv tužilje, kao vlasnika nepokretnosti i lica sa kojim je imao zaključen ugovor o prodaji električne energije podnosio sudu predloge za izvršenje, na osnovu kojih je sud doneo rešenje o izvršenju, na koja je tužilja izjavljivala prigovore. Tužilja je kuću prodala VV 01.10.2012. godine. Prema aneksu ugovora o kupoprodaji, obaveza kupca je bila da ostavi rok tužilji, da reguliše svoje odnose sa tuženim i izvrši uplatu neisplaćenog duga za električnu energiju. Istog dana, po zaključenju navedenog ugovora i aneksa, VV se obratila tuženom sa zahtevom da joj se dodeli novi pretplatnički broj, kao novom vlasniku nepokretnosti i istovremeno izjavila da ne prihvata dug starog vlasnika, tužilje. Tuženi je postupio po ovom zahtevu i 11.10.2012. godine izvršio odjavu ranijeg pretplatnika, tužilje, i novom vlasniku kuće, VV dodelio novi pretplatnički broj. U periodu od 09.10.2012. godine, tužilja je počela da izmiruje dug koji je imala prema tuženom i isti je izmirila 15.03.2013. godine. Tužilja je na ime duga u periodu od 09.10.2012. godine do 15.03.2013. godine platila ukupno 555.615,64 dinara. Visina duga do podnošenja zahteva za obustavu isporuke električne energije je 431.322,16 dinara, a razlika između ovog iznosa i uplaćenog iznosa je 124.293,16 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje za isplatu 124.293,16 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 14.03.2013. godine do isplate.

Odredbom člana 27. stav 3. Uredbe o uslovima isporuke električne energije („Službeni glasnik RS“, br.107/05) je bilo propisano da, energetski subjekt za prenos, odnosno distribuciju električne energije dužan je da bez odlaganja obustavi isporuku na zahtev kupca. Odredbom stava 4. ovog člana, da, ako se obustava vrši na zahtev kupca iz stava 3. ovog člana, obustava može trajati najkraće godinu, a najduže dve godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a kada se ima u vidu utvrđeno činjenično stanje, pravilno je zaključio drugostepeni sud da je tužilja bila u obavezi da tuženom isplati celokupan iznos na ime duga za isporučenu električnu energiju za period dok je bila vlasnik kuće i ugovorna strana u ugovoru o prodaji električne energije i da kao ugovorna strana odgovora za sve preuzete obaveze utvrđene ugovorom, pa i za period kada je od strane BB neovlašćeno korišćena električna energija, te da je stoga osnov sticanja dobiti tuženog postojao i nije otpao niti iz jednog zakonskog razloga propisanog članom 211. ZOO, a da je obaveza ispunjenja bila praćena stvarnom voljom tužilje, kao dužnika, kako u pogledu osnova, tako i visine, bez postojanja bilo kakve zablude. Osim toga, tužilja je imala i mogućnost da odjavi korišćenje brojila. Stoga je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan zahtev tužilje, kojim je tražila isplatu 124.293,16 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 14.03.2013. godine do isplate.

S obzirom da je odbijena, kao neosnovana revizija tužilje, a navodi revizije u preinačujućem delu nisu od uticaja na drugačiju odluku, to nije neophodno dalje detaljno obrazlagati ovu presudu u smislu člana 414. stav 2. ZPP, već se tužilja kao revident upućuje na obrazloženje pobijane presude.

Vrhovni kasacioni sud je u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužilje, na osnovu člana 404. ZPP, ocenio da revizija tužilje nije izuzetno dozvoljena.

Iz obrazloženja pobijane drugostepene presude proizlazi, da na strani tužene ne postoji pasivna legitimacija u ovoj parnici, jer se ne radi o isplati nedugovanog, niti da su ispunjeni uslovi iz člana 210. i 211. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO („Službeni list SFRJ“ br.29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“ br.31/93), za isplatu na osnovu sticanja bez osnova i da tužilja svoja potraživanja može ostvariti podnošenjem tužbe protiv BB, lica koje je bespravno živelo u kući, čiji je vlasnik bila tužilja.

Saglasno napred navedenom, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj reviziji, na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, budući da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i potrebe novog tumačenja prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao i dozvoljenost revizije u delu kojim je odbijena, kao neosnovana žalba tužilje u granicama svojih ovlašćenja na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 413. ZPP i utvrdio da revizija tužilje u tom delu nije dozvoljena.

Tužba je podneta 20.08.2014. godine.

U delu kojim je odbijena žalba tužilje, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za isplatu 431.322,16 dinara (razlika između iznosa od 124.293,16 dinara do traženog iznosa od 551.978,60 dinara) .

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, je propisano, da, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude u visini novčanog potraživanja, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje za isplatu 431.322,16 dinara, kao glavnog zahteva, očigledno ne prelazi merodavnu vrednost za dozvoljenost revizije u dinarskoj protivvrednosti od 40.000 evra, to revizija tužilje u tom delu nije dozvoljena na osnovu citirane odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404, 413. i 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić