У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија Слађане Накић Момировић, председника већа, Добриле Страјина, Марине Милановић, Бранислава Босиљковића и Данијеле Николић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Душан Ћурчин, адвокат из ..., против туженог Оператор дистрибутивног система „ЕПС Дистрибуција“ ДОО Београд из Београда, Огранак Електродистрибуција из Панчева, ради стицања без основа, одлучујући о ревизији тужиље, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 3465/18 од 19.09.2018. године, на седници одржаној 25.06.2020. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиље, изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 3465/18 од 19.09.2018. године, у преиначујућем делу.

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији тужиље, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 3465/18 од 19.09.2018. године, у делу којим је одбијена као неоснована жалба тужиље, као изузетно дозвољеној ревизији.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиље, изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 3465/18 од 19.09.2018. године у делу којим је одбијена као неоснована жалба тужиље.

О б р а з л о ж е њ е

Основни суд у Панчеву, пресудом П 1679/17 од 28.02.2018. године, делимично је усвојио тужбени захтев тужиље, тако што је обавезао туженог да исплати тужиљи износ од 124.293,16 динара, на име неоснованог обогаћења, са каматом по Закону о висини стопе затезне камате, од дана стицања 14.03.2013. године до исплате, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења (став први изреке). Одбио је као неоснован тужбени захтев тужиље од досуђеног износа од 124.293,16 динара до траженог износа од 551.978,60 динара, са каматом од 14.03.2013. године до исплате (став други изреке). Обавезао је тужену да накнади тужиљи трошкове парничног поступка у укупном износу од 101.038,00 динара, са законском затезном каматом од дана извршности до дана исплате, у року од 15 дана под претњом принудног извршења (став трећи изреке).

Апелациони суд у Београду, пресудом Гж 3465/18 од 19.09.2018. године, одбио је као неосновану жалбу тужиље и потврдио пресуду Основног суда у Панчеву П 1679/17 од 28.02.2018. године, у ставу другом изреке (став први изреке). Преиначио је пресуду Основног суда у Панчеву П 1679/17 од 28.02.2018. године, у ставу првом изреке, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиље, којим је тражила да се обавеже тужени да јој исплати износ од 124.293,16 динара на име неоснованог обогаћења, са каматом по Закону о висини стопе затезне камате од дана стицања 14.03.2013. године до исплате, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења (став други изреке). Преиначио је решење о трошковима поступка садржано у ставу трећем изреке ожалбене пресуде, тако што је обавезао тужиљу да накнади туженом трошкове парничног поступка у износу од 12.286,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом извршења (став трећи изреке).

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, као посебну, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, на основу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у преиначујућем делу на основу члана 403. став 2. тачка 2. у вези члана 408. Закона о парничном поступку-ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13-УС, 74/13-УС и 55/14), и утврдио да ревизија тужиље у том делу није основана.

У поступку пред нижестепеним судовима није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности, на основу члана 408. ЗПП. Наводима ревизије у погледу учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП, се не доводи у питање законитост и правилност побијане пресуде. У ревизији се указује и на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, међутим, због наведене битне повреде одредаба парничног поступка, ревизија се не може изјавити, с обзиром на то да иста није прописана, као разлог за изјављивање ревизије чланом 407. став 1. тачка 1.- 3. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је током 2008. године наследила кућу која се налази у ..., у Улици ... број .., у којој је бесправно становала ББ, против које је тужиља водила судски поступак, како би је иселила из куће, да би 24.07.2012. године ступила у њен посед. За време бесправног становања ББ у тужиљиној кући, настали су дугови за испоручену електричну енергију. Тужиља се обратила туженом 06.04.2010. године и обавестила га да нема могућности да омогући очитавање бројила, да је 26.08.2008. године оглашена за наследника и да кућу, без правног основа кориси ББ, да има сазнања да је иста вршила неке недозвољене радње са струјом и да би тужени то требао да провери путем полиције, с озиром да она за то нема могућности, јер је очигледно да иста врши крађу струје. Захтевом за искључење струје тужиља се обратила туженом 11.02.2011. године, а после тога још у пар наврата посредством свог пуномоћника. Тужени је поступао по захтевима тужиље и у периоду од фебруара 2011. године до краја марта 2012. године вршио обуставу електричне енергије на претплатничком броју тужиље. Поводом насталих дугова тужени је против тужиље, као власника непокретности и лица са којим је имао закључен уговор о продаји електричне енергије подносио суду предлоге за извршење, на основу којих је суд донео решење о извршењу, на која је тужиља изјављивала приговоре. Тужиља је кућу продала ВВ 01.10.2012. године. Према анексу уговора о купопродаји, обавеза купца је била да остави рок тужиљи, да регулише своје односе са туженим и изврши уплату неисплаћеног дуга за електричну енергију. Истог дана, по закључењу наведеног уговора и анекса, ВВ се обратила туженом са захтевом да јој се додели нови претплатнички број, као новом власнику непокретности и истовремено изјавила да не прихвата дуг старог власника, тужиље. Тужени је поступио по овом захтеву и 11.10.2012. године извршио одјаву ранијег претплатника, тужиље, и новом власнику куће, ВВ доделио нови претплатнички број. У периоду од 09.10.2012. године, тужиља је почела да измирује дуг који је имала према туженом и исти је измирила 15.03.2013. године. Тужиља је на име дуга у периоду од 09.10.2012. године до 15.03.2013. године платила укупно 555.615,64 динара. Висина дуга до подношења захтева за обуставу испоруке електричне енергије је 431.322,16 динара, а разлика између овог износа и уплаћеног износа је 124.293,16 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је другостепени суд применио материјално право, када је преиначио првостепену пресуду и одбио, као неоснован захтев тужиље за исплату 124.293,16 динара, са законском затезном каматом од 14.03.2013. године до исплате.

Одредбом члана 27. став 3. Уредбе о условима испоруке електричне енергије („Службени гласник РС“, бр.107/05) је било прописано да, енергетски субјект за пренос, односно дистрибуцију електричне енергије дужан је да без одлагања обустави испоруку на захтев купца. Одредбом става 4. овог члана, да, ако се обустава врши на захтев купца из става 3. овог члана, обустава може трајати најкраће годину, а најдуже две године.

По оцени Врховног касационог суда, а када се има у виду утврђено чињенично стање, правилно је закључио другостепени суд да је тужиља била у обавези да туженом исплати целокупан износ на име дуга за испоручену електричну енергију за период док је била власник куће и уговорна страна у уговору о продаји електричне енергије и да као уговорна страна одговора за све преузете обавезе утврђене уговором, па и за период када је од стране ББ неовлашћено коришћена електрична енергија, те да је стога основ стицања добити туженог постојао и није отпао нити из једног законског разлога прописаног чланом 211. ЗОО, а да је обавеза испуњења била праћена стварном вољом тужиље, као дужника, како у погледу основа, тако и висине, без постојања било какве заблуде. Осим тога, тужиља је имала и могућност да одјави коришћење бројила. Стога је правилно одлучио другостепени суд када је преиначио првостепену пресуду и одбио као неоснован захтев тужиље, којим је тражила исплату 124.293,16 динара, са законском затезном каматом од 14.03.2013. године до исплате.

С обзиром да је одбијена, као неоснована ревизија тужиље, а наводи ревизије у преиначујућем делу нису од утицаја на другачију одлуку, то није неопходно даље детаљно образлагати ову пресуду у смислу члана 414. став 2. ЗПП, већ се тужиља као ревидент упућује на образложење побијане пресуде.

Врховни касациони суд је у делу којим је одбијена као неоснована жалба тужиље, на основу члана 404. ЗПП, оценио да ревизија тужиље није изузетно дозвољена.

Из образложења побијане другостепене пресуде произлази, да на страни тужене не постоји пасивна легитимација у овој парници, јер се не ради о исплати недугованог, нити да су испуњени услови из члана 210. и 211. Закона о облигационим односима - ЗОО („Службени лист СФРЈ“ бр.29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и „Службени лист СРЈ“ бр.31/93), за исплату на основу стицања без основа и да тужиља своја потраживања може остварити подношењем тужбе против ББ, лица које је бесправно живело у кући, чији је власник била тужиља.

Сагласно напред наведеном, нису испуњени законски услови за одлучивање о посебној ревизији тужиље, као изузетно дозвољеној ревизији, на основу члана 404. став 1. ЗПП, будући да не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и потребе новог тумачења права.

Врховни касациони суд је испитао и дозвољеност ревизије у делу којим је одбијена, као неоснована жалба тужиље у границама својих овлашћења на основу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 413. ЗПП и утврдио да ревизија тужиље у том делу није дозвољена.

Тужба је поднета 20.08.2014. године.

У делу којим је одбијена жалба тужиље, одбијен је као неоснован захтев тужиље за исплату 431.322,16 динара (разлика између износа од 124.293,16 динара до траженог износа од 551.978,60 динара) .

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, је прописано, да, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Како вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде у висини новчаног потраживања, у делу којим је одбијен тужбени захтев тужиље за исплату 431.322,16 динара, као главног захтева, очигледно не прелази меродавну вредност за дозвољеност ревизије у динарској противвредности од 40.000 евра, то ревизија тужиље у том делу није дозвољена на основу цитиране одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 404, 413. и 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић