Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 560/21 od 10.06.2021. godine, žalba tuženih je delimično usvojena, pa je presuda Višeg suda u Šapcu P 65/15 od 08.07.2020. godine, u pobijanom usvajajućem delu (deo stava 2, 3, 4 i 5 izreke) preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi BB da joj isplati zakonsku zateznu kamatu na iznose od 267.287,60 dinara, 121.397,50 dinara, 1.790.660,10 dinara, 1.585.000,00 dinara, 2.028.958,00 dinara, 2.342.060,00 dinara, 595.544,25 dinara i 300.000,00 dinara počev od 20.09.2011. godine do 08.07.2020. godine, dok se u preostalom pobijanom usvajajućem delu i delu odluke o troškovima postupka žalba tuženih odbija i prvostepena presuda (stav 1, deo stava 2, 3, 4 i 5, stava 6, 7 i 8) potvrđuje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila dve revizije protiv preinačujućeg dela, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom u reviziji od 06.08.2021. godine da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP, a tuženi su izjavili reviziju u delu u kojem je potvrđena prvostepena presuda u odnosu na stav prvi, četvrti i sedmi.

Tužilja i tuženi su dali odgovor na revizije.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao presudu u granicama propisanim odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20) i ocenio da revizija tuženih nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije tuženih da drugostepeni sud nije obrazložio ocenu izvedenih dokaza i da su dati razlozi protivrečni, ukazuje se na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP i člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koje nisu propisane kao revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Neosnovani su revizijski navodi da drugostepeni sud nije cenio žalbene navode tuženih da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka na štetu tuženih iz člana 374. stav 1. u vezi člana 398. stav 2. ZPP, jer nisu raspravljena sva sporna pitanja, a pre svega da li je bilo deobe imovine stečene u braku tužilje i tuženog BB, s obzirom da je suprotno iznetim revizijskim navodima, drugostepeni sud cenio istaknute žalbene navode i zaključio da je prvostepeni sud raspravio između ostalih i sporno pitanje u odnosu na pravno dejstvo ugovora o poklonu koji je zaključen između tužilje i tuženog BB.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi BB su bili u braku od 08.06.1991. godine do 25.03.2007. godine, kada je faktička zajednica života prestala. U braku su dobili dvoje dece. Tužilja je ... godine završila srednju školu za ... i 25.12.1990. godine je u zakupljenom poslovnom prostoru, otvorila .... radnju „EE“. Tužilja je imala zaključen ugovor sa RZZO za refundaciji recepata, a ostvarivala je i prihod u gotovom novcu jer je prodavala i .... . Tuženi BB je 1994. godine osnovao PTP „GG“ sa p.o. ..., a 20.02.1995. godine, ovom preduzeću je pristupio njegov otac, ovde tuženi VV kao novi ulagač. Tuženi su više puta menjali odnos osnivačkih uloga unošenjem dodatnih uloga. Na javnoj aukciji u postupku privatizacije preduzeća DP „DD“ iz ..., tuženi BB je proglašen kupcem društvenog kapitala GP „DD“ nakon čega je zaključen ugovor o kupoprodaji 10.12.2012. godine, u skladu sa kojim ugovorom je tuženi od 13.12.2002. godine do 13.12.2006. godine platio na račun Agencije za privatizaciju pet godišnjih rata u ukupnom iznosu od 35.929.729,30 dinara. U finansiranju prve rate tuženi je učestvovao sa iznosom od 3.581.332,20 dinara, druge rate u iznosu od 3.170.000,00 dinara, treće rate u iznosu od 4.057.916,30 dinara, četvrte rate u u iznosu od 4.646.684.120,00 dinara, a u petoj rati sa iznosom od 1.191.088,00 dinara. Tuženi BB je preneo na preduzeće „GG“doo akcije „DD“ad. Tuženi VV je pre zaključenja braka tužilje i BB, osnovao Preduzeće „ŽŽ“ u koje je uveo i sina kao suvlasnika sa udelom od 50%. Na parceli u ulici ... ... u ..., koju je kupio tuženi VV za iznos od 20.000 DEM, sagrađen je 1994. godine poslovni objekat u okviru kog je otvorena još jedna ... radnje, a gradnja ovog objekta finansirana je iz sredstava ... radnje tužilje kroz 24 dinarske uplate. Tuženi BB je upisan na navedenoj parceli sa udelom od 663/857 delova, a površina zemljišta pod objektom je iznosila 53m2. Ugovorom o kuporodaji od 12.05.1996. godine na ime tužilje kupljena je prizemna kuća u ... , ... ..., površine 120 m2, koja se nalazila preko pute porodične kuće u kojoj su tužilja i njen suprug stanovali. Tuženi VV je stan, površine 118 m2, u ... u ulici ... .../..., poklonio 2006. godine sinu BB, koji je overenim ugovorom o poklonu 11.01.2007. godine taj stan poklonio tužilji, a tužilja je istog dana BB poklonila kuću u ulici ... br. ... u ... .

Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke, utvrđena je ukupna građevinska vrednost objekta i zemljišta u ul. ... ..., u iznosu od 7.154.623,00 dinara. Preko veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđeno je da je visina prometa tužiljine ... radnje „EE“, za period od 1993. godine do 2001. godine iznosio ukupno 11.186.303,33 evra. Troškovi radnje (zakup lokala u iznosu od 200 DEM mesečno, zarade zaposlenih oko 200 evra, nabavka repro-materijala, plaćanje poreza) iznosili su 30-40% od ostvarenog prometa. U periodu od 2002. godine do 2007. godine preduzeće „GG“ ostavrilo je dobit od 278.016.000,00 dinara i od tog iznosa izvršena je dokapitalizacija u iznosu od 142.082.657,00 dinara, stim što nije vršeno podizanje dobiti. U periodu od 1991. godine do 2006. godine tuženom BB su isplaćeni zarade i dnevnice u ukupnom iznosu od 84.030,12 evra, tuženom VV 69.601,76 evra, a dnevnice su se kretale od 50 do 100 USD ili evra.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja primenom odredaba člana 171. stav 1., 177, 178, 180. Porodičnog zakona i člana 24. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, nižestepeni sudovi su našli da su prihodi tužilje u odnosu na ostvarene prihode tuženih neuporedivo viši u posmatranom periodu, imajući u vidu i troškove koje je tužilja imala, a tuženi, na kojima je teret dokazivanja, u situaciji kada je radnja tužilje bila paušalno oporezivana, nisu pružili bilo kakve dokaze na okolnost da su prihodi tužilje bili niži od utvrđenih na osnovu iskaza tužilje i saslušanih svedoka, kao ni da je učešće troškova u ostvarenom prihodu tužilje na radnji bilo veće od utvrđenog. U odnosu na ostvarenu dobit tuženih iznet je stav da prihodi ne predstavljaju imovinu njihovih osnivača, već zarada i da tuženi nisu dokazali da su u spornom periodu vršili isplatu ostvarene dobiti, već su ostvarenu dobit koristili za povećanje osnivačkog kapitala društva „GG“, kroz povećanje osnivačkih uloga. Prihvatajući nalaz i mišljenje veštaka građevinske struke da ukupna građevinska vrednost objekta i zemljišta u ulici ... br. ... u ... iznosi 7.154.623,00 dinara, da vrednost parcele u građevinskoj vrednosti učestvuje sa 16,47% a vrednost objekta sa 83,53%, zaključili su da je predmetni objekat izgrađen zajedničkim sredstvima tužilje i tuženog BB, i da tužilji u sticanju poslovne zgrade pripada pravo vlasništva u 41,76%, a kako se izgradnji objekta tuženi nisu protivili i objekat je izgrađen tako što je zauzeo površinu od 53 m2, našli da tužilja osnovano potražuje deo vlasništva na parceli od 22/857 delova srazmerno njenom suvlasničkom delu, dok je preko ovog udela odbijen tužbeni zahtev tužilje. Takođe, nalazeći da je iz zajedničkih sredstava tužilje i tuženog BB, tuženi BB izvršio uplate za kupovinu DP „DD“ obavezan je tuženi BB da tužilji isplati 50% od isplaćenih sredstava.

U pogledu kamate na dosuđene iznose, drugostepeni sud je zaključio da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, nalazeći da kamata na dosuđene iznose može da teče tek od dana presuđenja, s obzirom da tužilja i tuženi BB nisu sporazumno izvršili deobu zajednički stečene imovine, već je to sud učinio pobijanom presudom, pa je u tom delu preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za kamatu na dosuđene iznose za period pre 08.07.2020. godine.

Pobijanom presudom, pravilno je primenjeno materijalno pravo i to odredba člana 171. i 180. stav 2. Porodičnog zakona pri određivanju udela tužilje u zajednički stečenoj imovini tokom braka sa tuženim BB od 41,76% na poslovnoj zgradi u ... u ulici ... br. ..., sa srazmernim udelom na parceli, kao i isplata novčanih iznosa na ime njenog udela od 50% u kupovini društvenog kapitala „DD“.

Imovina koju su supružnici, tužilja i tuženi BB, stekli u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. Veći udeo jednog od supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od više faktora, ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranje o deci, staranje o imovini te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine, a u odnosu na koji udeo tuženi BB nije pružio dokaze kako je pravilno zaključeno od strane nižestepenih sudova. U odnosu na postojanje ugovora o deobi bračne tekovine nižestepeni sudovi su izneli jasan i obrazložen zaključak da do podele bračne tekovine nije došlo, s obzirom da je zaključenjem ugovora o poklonu na koje se pozivaju tuženi traženo rešenje u cilju obezbeđenja stambenog pitanja tužilje, te je u ovom delu pravilno primenjeno materijalno pravo, a revizijskim navodima se faktički osporava zaključak u ovom delu, što se pokazuje kao neosnovano, jer je zaključak zasnovan na pravilnoj primeni materijalnog prava. U odnosu na doprinos tužilje u sticanju poslovne zgrade u ... u ul. ... ..., pravilno je, nakon što je utvrđena građevinska vrednost objekta i zemljišta, da vrednost parcele u građevinskoj vrednosti učestvuje sa 16,47% a vrednost objekta sa 83,53%, određen udeo u odnosu na tako dobijenu vrednost objekta. U ovom slučaju, pravilno je vrednovan doprinos tužilje u sticanju zajedničke imovine, imajući u vidu zaradu koju je ostvarila iz prihoda svoje ... radnje koja znatno premašuje zaradu tuženih. Revizijom se neosnovano osporava zaključak sudova da je tužilja dokazala učešće u sticanju imovine u toku braka u smislu člana 223. ZPP. Dalje revizijski navodi faktički se odnose na utvrđeno činjenično stanje, pa i u odnosu na činjenicu da tuženi BB, nije pozajmio novac od svog kuma ZZ i u tom smislu ocena zaključenog poravnanja između ovih stranaka, a koji ne mogu biti predmet ispitivanja revizije.

Kako se ostalim navodima revizije tuženih ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane odluke, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Članom 404. stav 1. ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, zato je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, niti za ujednačavanje sudske prakse, odnosno novim tumačenjem prava. Drugostepeni sud je polazeći od zaključka da tužilja i tuženi BB nisu sporazumno izvršili deobu zajednički stečene imovine, već je to sud učinio pobijanom presudom, kamatu na dosuđene iznose dosudio do dana presuđenja. Izneti razlozi ne zahtevaju novo tumačenje prava, a tužilja nije uz reviziju dostavila pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizija, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizije tužilje nisu dozvoljene.

Naime, tužilja revizijama pobija odluku u delu kamate na glavnicu. Kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, na osnovu člana 28. stav 1. ZPP, uzima se samo vrednost glavnog duga, dok se prema stavu 2. istog člana, kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni dug. Imajući u vidu da su u konkretnom slučaju, revizije tužilje izjavljene u odnosu na odlučivanje o sporednom traženju tužilje, kamate, koja ne čini njeno glavno potraživanje, to je revizija nedozvoljena.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić