Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 560/21 од 10.06.2021. године, жалба тужених је делимично усвојена, па је пресуда Вишег суда у Шапцу П 65/15 од 08.07.2020. године, у побијаном усвајајућем делу (део става 2, 3, 4 и 5 изреке) преиначена, тако што је одбијен тужбени захтев којим је тужиља тражила да се обавеже тужени ББ да јој исплати законску затезну камату на износе од 267.287,60 динара, 121.397,50 динара, 1.790.660,10 динара, 1.585.000,00 динара, 2.028.958,00 динара, 2.342.060,00 динара, 595.544,25 динара и 300.000,00 динара почев од 20.09.2011. године до 08.07.2020. године, док се у преосталом побијаном усвајајућем делу и делу одлуке о трошковима поступка жалба тужених одбија и првостепена пресуда (став 1, део става 2, 3, 4 и 5, става 6, 7 и 8) потврђује.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила две ревизије против преиначујућег дела, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом у ревизији од 06.08.2021. године да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, применом члана 404. ЗПП, а тужени су изјавили ревизију у делу у којем је потврђена првостепена пресуда у односу на став први, четврти и седми.

Тужиља и тужени су дали одговор на ревизије.

Врховни касациони суд је испитао пресуду у границама прописаним одредбама члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Сл. гласник РС“, бр.72/11...18/20) и оценио да ревизија тужених није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Наводима ревизије тужених да другостепени суд није образложио оцену изведених доказа и да су дати разлози противречни, указује се на битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 8. ЗПП и члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, које нису прописане као ревизијски разлог у смислу члана 407. ЗПП. Неосновани су ревизијски наводи да другостепени суд није ценио жалбене наводе тужених да је учињена битна повреда одредаба парничног поступка на штету тужених из члана 374. став 1. у вези члана 398. став 2. ЗПП, јер нису расправљена сва спорна питања, а пре свега да ли је било деобе имовине стечене у браку тужиље и туженог ББ, с обзиром да је супротно изнетим ревизијским наводима, другостепени суд ценио истакнуте жалбене наводе и закључио да је првостепени суд расправио између осталих и спорно питање у односу на правно дејство уговора о поклону који је закључен између тужиље и туженог ББ.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља и тужени ББ су били у браку од 08.06.1991. године до 25.03.2007. године, када је фактичка заједница живота престала. У браку су добили двоје деце. Тужиља је ... године завршила средњу школу за ... и 25.12.1990. године је у закупљеном пословном простору, отворила .... радњу „ЕЕ“. Тужиља је имала закључен уговор са РЗЗО за рефундацији рецепата, а остваривала је и приход у готовом новцу јер је продавала и .... . Тужени ББ је 1994. године основао ПТП „ГГ“ са п.о. ..., а 20.02.1995. године, овом предузећу је приступио његов отац, овде тужени ВВ као нови улагач. Тужени су више пута мењали однос оснивачких улога уношењем додатних улога. На јавној аукцији у поступку приватизације предузећа ДП „ДД“ из ..., тужени ББ је проглашен купцем друштвеног капитала ГП „ДД“ након чега је закључен уговор о купопродаји 10.12.2012. године, у складу са којим уговором је тужени од 13.12.2002. године до 13.12.2006. године платио на рачун Агенције за приватизацију пет годишњих рата у укупном износу од 35.929.729,30 динара. У финансирању прве рате тужени је учествовао са износом од 3.581.332,20 динара, друге рате у износу од 3.170.000,00 динара, треће рате у износу од 4.057.916,30 динара, четврте рате у у износу од 4.646.684.120,00 динара, а у петој рати са износом од 1.191.088,00 динара. Тужени ББ је пренео на предузеће „ГГ“доо акције „ДД“ад. Тужени ВВ је пре закључења брака тужиље и ББ, основао Предузеће „ЖЖ“ у које је увео и сина као сувласника са уделом од 50%. На парцели у улици ... ... у ..., коју је купио тужени ВВ за износ од 20.000 ДЕМ, саграђен је 1994. године пословни објекат у оквиру ког је отворена још једна ... радње, а градња овог објекта финансирана је из средстава ... радње тужиље кроз 24 динарске уплате. Тужени ББ је уписан на наведеној парцели са уделом од 663/857 делова, а површина земљишта под објектом је износила 53м2. Уговором о купородаји од 12.05.1996. године на име тужиље купљена је приземна кућа у ... , ... ..., површине 120 м2, која се налазила преко путе породичне куће у којој су тужиља и њен супруг становали. Тужени ВВ је стан, површине 118 м2, у ... у улици ... .../..., поклонио 2006. године сину ББ, који је овереним уговором о поклону 11.01.2007. године тај стан поклонио тужиљи, а тужиља је истог дана ББ поклонила кућу у улици ... бр. ... у ... .

На основу налаза и мишљења вештака грађевинске струке, утврђена је укупна грађевинска вредност објекта и земљишта у ул. ... ..., у износу од 7.154.623,00 динара. Преко вештака економско – финансијске струке утврђено је да је висина промета тужиљине ... радње „ЕЕ“, за период од 1993. године до 2001. године износио укупно 11.186.303,33 евра. Трошкови радње (закуп локала у износу од 200 ДЕМ месечно, зараде запослених око 200 евра, набавка репро-материјала, плаћање пореза) износили су 30-40% од оствареног промета. У периоду од 2002. године до 2007. године предузеће „ГГ“ оставрило је добит од 278.016.000,00 динара и од тог износа извршена је докапитализација у износу од 142.082.657,00 динара, стим што није вршено подизање добити. У периоду од 1991. године до 2006. године туженом ББ су исплаћени зараде и дневнице у укупном износу од 84.030,12 евра, туженом ВВ 69.601,76 евра, а дневнице су се кретале од 50 до 100 УСД или евра.

Код тако утврђеног чињеничног стања применом одредаба члана 171. став 1., 177, 178, 180. Породичног закона и члана 24. Закона о основама својинско-правних односа, нижестепени судови су нашли да су приходи тужиље у односу на остварене приходе тужених неупоредиво виши у посматраном периоду, имајући у виду и трошкове које је тужиља имала, а тужени, на којима је терет доказивања, у ситуацији када је радња тужиље била паушално опорезивана, нису пружили било какве доказе на околност да су приходи тужиље били нижи од утврђених на основу исказа тужиље и саслушаних сведока, као ни да је учешће трошкова у оствареном приходу тужиље на радњи било веће од утврђеног. У односу на остварену добит тужених изнет је став да приходи не представљају имовину њихових оснивача, већ зарада и да тужени нису доказали да су у спорном периоду вршили исплату остварене добити, већ су остварену добит користили за повећање оснивачког капитала друштва „ГГ“, кроз повећање оснивачких улога. Прихватајући налаз и мишљење вештака грађевинске струке да укупна грађевинска вредност објекта и земљишта у улици ... бр. ... у ... износи 7.154.623,00 динара, да вредност парцеле у грађевинској вредности учествује са 16,47% а вредност објекта са 83,53%, закључили су да је предметни објекат изграђен заједничким средствима тужиље и туженог ББ, и да тужиљи у стицању пословне зграде припада право власништва у 41,76%, а како се изградњи објекта тужени нису противили и објекат је изграђен тако што је заузео површину од 53 м2, нашли да тужиља основано потражује део власништва на парцели од 22/857 делова сразмерно њеном сувласничком делу, док је преко овог удела одбијен тужбени захтев тужиље. Такође, налазећи да је из заједничких средстава тужиље и туженог ББ, тужени ББ извршио уплате за куповину ДП „ДД“ обавезан је тужени ББ да тужиљи исплати 50% од исплаћених средстава.

У погледу камате на досуђене износе, другостепени суд је закључио да је погрешно примењено материјално право, налазећи да камата на досуђене износе може да тече тек од дана пресуђења, с обзиром да тужиља и тужени ББ нису споразумно извршили деобу заједнички стечене имовине, већ је то суд учинио побијаном пресудом, па је у том делу преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев за камату на досуђене износе за период пре 08.07.2020. године.

Побијаном пресудом, правилно је примењено материјално право и то одредба члана 171. и 180. став 2. Породичног закона при одређивању удела тужиље у заједнички стеченој имовини током брака са туженим ББ од 41,76% на пословној згради у ... у улици ... бр. ..., са сразмерним уделом на парцели, као и исплата новчаних износа на име њеног удела од 50% у куповини друштвеног капитала „ДД“.

Имовина коју су супружници, тужиља и тужени ББ, стекли у току трајања заједнице живота у браку представља њихову заједничку имовину. Претпоставља се да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки. Већи удео једног од супружника у стицању заједничке имовине зависи од више фактора, остварених прихода, вођења послова у домаћинству, старање о деци, старање о имовини те других околности од значаја за одржавање или увећање вредности заједничке имовине, а у односу на који удео тужени ББ није пружио доказе како је правилно закључено од стране нижестепених судова. У односу на постојање уговора о деоби брачне тековине нижестепени судови су изнели јасан и образложен закључак да до поделе брачне тековине није дошло, с обзиром да је закључењем уговора о поклону на које се позивају тужени тражено решење у циљу обезбеђења стамбеног питања тужиље, те је у овом делу правилно примењено материјално право, а ревизијским наводима се фактички оспорава закључак у овом делу, што се показује као неосновано, јер је закључак заснован на правилној примени материјалног права. У односу на допринос тужиље у стицању пословне зграде у ... у ул. ... ..., правилно је, након што је утврђена грађевинска вредност објекта и земљишта, да вредност парцеле у грађевинској вредности учествује са 16,47% а вредност објекта са 83,53%, одређен удео у односу на тако добијену вредност објекта. У овом случају, правилно је вреднован допринос тужиље у стицању заједничке имовине, имајући у виду зараду коју је остварила из прихода своје ... радње која знатно премашује зараду тужених. Ревизијом се неосновано оспорава закључак судова да је тужиља доказала учешће у стицању имовине у току брака у смислу члана 223. ЗПП. Даље ревизијски наводи фактички се односе на утврђено чињенично стање, па и у односу на чињеницу да тужени ББ, није позајмио новац од свог кума ЗЗ и у том смислу оцена закљученог поравнања између ових странака, а који не могу бити предмет испитивања ревизије.

Како се осталим наводима ревизије тужених не доводи у сумњу правилност побијане одлуке, одлучено је као у ставу првом изреке, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Чланом 404. став 1. ЗПП, прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, зато је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом 2. истог члана прописано је да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана, одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Врховни касациони суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП, јер у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, нити за уједначавање судске праксе, односно новим тумачењем права. Другостепени суд је полазећи од закључка да тужиља и тужени ББ нису споразумно извршили деобу заједнички стечене имовине, већ је то суд учинио побијаном пресудом, камату на досуђене износе досудио до дана пресуђења. Изнети разлози не захтевају ново тумачење права, а тужиља није уз ревизију доставила правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању о истој чињеничној и правној ситуацији.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 404. ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизија, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизије тужиље нису дозвољене.

Наиме, тужиља ревизијама побија одлуку у делу камате на главницу. Када је за изјављивање ревизије меродавна вредност предмета спора, на основу члана 28. став 1. ЗПП, узима се само вредност главног дуга, док се према ставу 2. истог члана, камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и парнични трошкови не узимају у обзир ако не чине главни дуг. Имајући у виду да су у конкретном случају, ревизије тужиље изјављене у односу на одлучивање о споредном тражењу тужиље, камате, која не чини њено главно потраживање, то је ревизија недозвољена.

Председник већа - судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић