Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1794/20 od 02.11.2021. godine, stavom prvim izreke, nije dozvoljeno preinačenje tužbenog zahteva iz podneska tužilja-protivtuženih od 11.06.2021. godine. Stavom drugim izreke odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog protivtužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 492/14 od 18.01.2017. godine u delu stava šestog izreke kojim je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiljama-protivtuženima na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti isplati iznos od 907.212,85 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos, počev od 18.01.2017. godine, kao dana presuđenja, pa do isplate. Stavom trećim izreke preinečana je prvostepena presuda u delu stava sedmog izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilja - protivtuženih pa je obavezan tuženi- protivtužilac da im na ime naknade štete na ime izgubljene dobiti isplati iznos od još 6.727,786,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos, počev od 18.01.2017. godine pa do isplate. Stavom četvrtim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu 11. izreke prvostepene presude, pa je obavezan tuženi protivtužilac da tužiljama-protivtuženim na ime troškova celokupnog parničnog postupka solidarno isplati iznos od 3.349.799,44 dinara. Stavom petim izreke odbijen je zahtev tuženog-protivtužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi-protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju,zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenim u postupku pred drugostepenim sudom, pogrešne primeme materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužilje-protivtužene su podnele odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. Glasnik RS“ broj 72/11...18/20), pa je ocenio da revizija tuženog-protivtužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene bilo koje odredbe Zakona o parničnom postupku, pa nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. GG, pravni prethodnik tužilja, je dana 09.07.1993. godine, u svojstvu zakupca, zaključio sa tuženim, kao zakupodavcem, ugovor o zakupu teretnog vozila marke „Zastava 80.12 H specijal-Furgon“ reg. oznaka BG ... . Ugovor ja zaključen na pet godina, s tim što je ugovreno da se po isteku ovog roka vozilo smatra amortizovanim i otplaćenim i prelazi u vlasništvo zakupca. Određeno je da ukupnu zakupninu vozila čini vrednost vozila od 39.413 DEM što je po kursu na dan potpisivanja ugovora predstavljalo dinarsku protivvrednost 137.945.500,00 dinara. Tuženi se ovim ugovorom obavezao da će pravnom prethodniku tužilja, kao zakupcu, obezbediti stalni posao prevoza u okviru svoje delatnosti, koji zakupcu omogućava pokriće realnih troškova i zaradu, a zakupac se obavezao da će zakupninu platiti u 58 rata, da visina rate iznosi 679 DEM, s tim što će se prilikom plaćanja rata vršiti prebijanje zakupnine i cene usluge zakupca, tako što će se zakupnina umanjivati za račun koji zakupac ispostavi za izvršene usluge. Ovaj ugovor je istekao 09.09.1998. godine. Pravni prethodnik tužilja je, kao zakupac, ispunjavao svoje obaveze onako kako su ugovorom predviđene i navedeno vozilo je isplatio pre 12.05.1999. godine, kada je između istih stranaka zaključen Aneks ugovora o lizingu teretnog vozila. Ovim ankesom ugovorne strane su utvrdile da efektivni dug zakupca na dan 01.04.1999. godine iznosi 122.597,50 dinara, što po komercijalnom kursu od 10,00 dinara za 1 dem iznosi 12.259,75 DEM, pa su se saglasile da se otplata duga produži za 24 meseca i da dospeva 01.04.2001. godine. Zakupac će dug plaćati u jednakim mesečnim ratama od po 5.108,23 dinara valorizovanim prema indeksu rasta cena na malo prema zvaničnim podacima kojima raspolaže finansijska služba zakupodavca, ovde tuženog.

Prema evidenciji tuženog zakupac nije plaćao rate saglasno odredbama ugovora pa je 24.02.2000. godine, primenom člana 27. osnovnog ugovora, tuženi otkazao ugovor zakupcu, o tome ga odmah obavestio i pozvao ga da mu odmah vrati vozilo. U tekstu otkaza ugovora se navodi da je zakupac prestao sa radom i redovnim otplatama rata početkom septembra 1999. godine, da je prekid rada trajao pet meseci zbog popravke vozila, tako da dug za popravku iznosi 24.854,07 dinara, a dug po osnovu dospelih rata 25.541,15 dinara bez valorizacije, pa uključujući i popravku vozila od februara 2000. godine od 19.628,00 dinara, ukupan dug zakupca prema zakupodavcu iznosi 70.023,22 dinara. Tuženi je, kao zakupodavac, uslovio zakupca da će mu u slučaju nepotpisivanja aneksa od 12.05.1999. godine oduzeti vozilo, pa je zakupac ovaj aneks potpisao u strahu da će mu tuženi zaista oduzeti vozilo, zbog čega bi on i njegova porodica ostali bez osnovnih sredstava za život. Nalazom i mišljenjem Komisije veštaka ekonomsko finansijske struke, utvrđeno je da je tuženi, kao zakupodavac, bez osnova umanjivao cenu usluga zakupca i na taj način mu uvećavao visinu rata, tako da zbir svih umanjenih faktura u periodu od 01.02.1994. godine do 31.08.1999. godine iznosi ukupno 111.797,38 dinara. Dana 02.02.2000. godine pravni prethodnik tužilja je vozilo dao tuženom radi popravke, nakon čega mu vozilo nije vraćeno, pa s obzirom da je bio registrovan za obavljanje autoprevozničke delatnosti, te da bi ovu delatnost obavljao i nakon 02.02.2000. godine, na osnovu proseka ukupno obračunate zarade koju bi ostvario kod tuženog u periodu od dve godine, koji prethodi oduzimanju vozila, utvrđeno je da bi od oduzimanja vozila do isteka aneksa 12.05.1999. godine ostvario zaradu u visini od 907.212,85 dinara, a od isteka aneksa do odlaska u penziju još 6.727.786,00 dinara.

Na raspravi zakazanoj pred drugostepenim sudom, iz iskaza svedoka DD, koji je bio u identičnoj situaciji sa pravnim prethodnikom tužilja, jer je kao zaposleni sporazumno raskinuo radni odnos kod tuženog, prijavio autoprevozničku delatnost na osnovu ugovora o zakupu kamiona zaključenog sa tuženim, odnosno kao bivši radnik tuženog dobio kamion na otplatu radi vršenja prevoza isključivo za tuženog, a jedina razlika između pravnog prethodnika tužilje i ovog svedoka je što svedoku kamion nije bio oduzet. Za vreme trajanja ugovora i aneksa ugovora bišvi radnici tuženog, koji su bili u istoj situaciji sa pravnim prethodnikom tužilja i saslušanim svedokom, nisu mogli da prevoze robu za treća lica jer su svaki dan radili za tuženog, a i nakon isteka ugovora i aneksa kod tuženog je uvek bilo posla. Razlika u obimu posla dok je trajao ugovor i aneks i nakon isteka ugovora i aneksa nije postojala, jer je uvek bio isti obim posla. Pored toga, ugovornim odredbama pravni prethodnik tužilja je bio obavezan da usluge prevoza vrši isključivo kod tuženog.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu koja se odnosi na naknadu štete zbog izgubljene dobiti u periodu od 02.02.2000. godine, kada je pravnom prethodniku tužilja oduzeto vozilo – kamion do 01.04.2001. godine do kog datuma je po aneksu ugovora bilo predviđeno da će otplaćivati ratu vozila, pa time i obavljati autoprevozničku delatnost za tuženog. Međutim, suprotno odluci prvostepenog suda drugostepeni sud je obavezao tuženog protivtužilaca da tužiljama, kao pravnim sledbenicima sada pok. GG, isplati i iznos od još 6.727.786,00 dinara, do dana kada je pravni prethodnik tužilja otišao u penziju, a sve prema nalazu Komisije veštaka ekonomsko finansijske struke.

Drugostepeni sud je zaključio da je nesumljivo da bi, da pravnom prethodniku tužilje nije oduzet kamion, odnosno da nije izvršena štetna radnja od strane tuženog, on po redovnom toku stvari, mogao, uzimajući u obzir stanje na tržištu nakon oduzimanja vozila, tu delatnost obavljati i dalje, vršenjem prevoza gotove robe tuženog kupcima, u meri u kojoj je obavljao i za vreme trajanja ugovora i aneksa da štetnog događaja nije bilo, sve do odlaska u penziju. S obzirom da se radilo o niskim cenama prevoza, to je bio minimum očekivane dobiti koju bi on mogao ostvariti vršeći prevoz hladnjačom, jer bi prevozom za druga pravna i fizička lica ta dobit po tržišnim cenama bila znatno veća. Do nemogućnosti obavljanja delatnosti koju je pravni prethodnik tužilja planirao da obavlja do odlaska u penziju je došlo zbog oduzimanja vozila od strane tuženog zbog navodnog neizvršavanja ugovornih obaveza od strane sada pok. GG, što se pokazalo kao netačno, s obzirom da je on predmetno vozilo ne samo otplatio do momenta oduzimanja od strane tuženog, već i preplatio.

Vrhovni kasacioni sud smatra da je drugostepeni sud, na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu odluku, za koju je dao dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Neosnovano se u reviziji tuženog-protivtužioca ističe da je do štete koju je pravni prethodnik tužilja pretrpeo došlo i njegovom radnjom, imajući u vidu da on nije ništa radio osim što je pokrenuo predmetni postupak, te se pasivno ponašao. Naime, tuženi je protivpravno oduzeo vozilo –kamion pravnom prethodniku tužilja, pa on bez tog vozila nije mogao da se bavi autoprevozničkom delatnošću i da na taj način spreči, odnosno smanji štetu. Uostalom, tuženi u reviziji ističe prigovor podeljene odgovornosti, a da u postupku pred nižestepenim sudovima nije predložio dokaze na okolnost mogućnosti smanjenja štete od strane pravnog prethodnika tužilja, a teret dokazivanja ove činjenice je upravo na strani tuženog-protivtužioca u smislu člana 231. Zakona o parničnom postupku.

Suprotno navodima revizije, tužilje su dokazale da bi po redovnom toku stvari i objektivnim kriterijumima njihov pravni prethodnik ostvario dobit u visini koja je utvrđena od strane Komisije veštaka ekonomsko finansijske struke za period od oduzimanja vozila do odlaska u penziju, s obzirom da je imao registrovanu autoprevozničku delatnost i da se, do protivpravnog oduzimanja kamiona od strane tuženog-protivtužioca, bavio tom delatnošću isključivo za potrebe tuženog- protivtužioca, a visina štete je utvrđena upravo prema cenama prevoza koje je plaćao tuženi-protivtužilac.

Činjenica da je pravni prethodnik tužilja izbrisao svoju autoprevozničku radnju iz APR-a nekoliko meseci pre odlaska u penziju ne utiče na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, a u pogledu visine dosuđene štete, s obzirom da je, po normalnom toku stvari bilo očekivano da pravni prethodnik tužilja obavlja autoprevozničku delatnost do odlaska u penziju.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tuženi-protivtužilac nije uspeo u postupku po reviziji, pa nema pravo na naknadu troškova tog postupka koje je tražio i opredelio, u smislu člana 153. i 154. ZPP.

Tužilje-protivtužene takođe nemaju pravo na troškove revizijskog postupka za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da ti troškovi nisu bili nužni za vođenje parnice, takođe u smislu člana 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić