Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 1794/20 од 02.11.2021. године, ставом првим изреке, није дозвољено преиначење тужбеног захтева из поднеска тужиља-противтужених од 11.06.2021. године. Ставом другим изреке одбијена је, као неоснована, жалба туженог противтужиоца и потврђена пресуда Вишег суда у Београду П 492/14 од 18.01.2017. године у делу става шестог изреке којим је обавезан тужени-противтужилац да тужиљама-противтуженима на име накнаде штете због изгубљене добити исплати износ од 907.212,85 динара са законском затезном каматом на тај износ, почев од 18.01.2017. године, као дана пресуђења, па до исплате. Ставом трећим изреке преинечана је првостепена пресуда у делу става седмог изреке, тако што је усвојен тужбени захтев тужиља - противтужених па је обавезан тужени- противтужилац да им на име накнаде штете на име изгубљене добити исплати износ од још 6.727,786,00 динара са законском затезном каматом на тај износ, почев од 18.01.2017. године па до исплате. Ставом четвртим изреке преиначено је решење о трошковима поступка садржано у ставу 11. изреке првостепене пресуде, па је обавезан тужени противтужилац да тужиљама-противтуженим на име трошкова целокупног парничног поступка солидарно исплати износ од 3.349.799,44 динара. Ставом петим изреке одбијен је захтев туженог-противтужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени-противтужилац је благовремено изјавио ревизију,због битних повреда одредаба парничног поступка учињеним у поступку пред другостепеним судом, погрешне примеме материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Тужиље-противтужене су поднеле одговор на ревизију.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку, применом члана 408. Закона о парничном поступку („Сл. Гласник РС“ број 72/11...18/20), па је оценио да ревизија туженог-противтужиоца није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Такође, није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене било које одредбе Закона о парничном поступку, па нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, сада пок. ГГ, правни претходник тужиља, је дана 09.07.1993. године, у својству закупца, закључио са туженим, као закуподавцем, уговор о закупу теретног возила марке „Застава 80.12 Х специјал-Фургон“ рег. ознака БГ ... . Уговор ја закључен на пет година, с тим што је уговрено да се по истеку овог рока возило сматра амортизованим и отплаћеним и прелази у власништво закупца. Одређено је да укупну закупнину возила чини вредност возила од 39.413 ДЕМ што је по курсу на дан потписивања уговора представљало динарску противвредност 137.945.500,00 динара. Тужени се овим уговором обавезао да ће правном претходнику тужиља, као закупцу, обезбедити стални посао превоза у оквиру своје делатности, који закупцу омогућава покриће реалних трошкова и зараду, а закупац се обавезао да ће закупнину платити у 58 рата, да висина рате износи 679 ДЕМ, с тим што ће се приликом плаћања рата вршити пребијање закупнине и цене услуге закупца, тако што ће се закупнина умањивати за рачун који закупац испостави за извршене услуге. Овај уговор је истекао 09.09.1998. године. Правни претходник тужиља је, као закупац, испуњавао своје обавезе онако како су уговором предвиђене и наведено возило је исплатио пре 12.05.1999. године, када је између истих странака закључен Анекс уговора о лизингу теретног возила. Овим анкесом уговорне стране су утврдиле да ефективни дуг закупца на дан 01.04.1999. године износи 122.597,50 динара, што по комерцијалном курсу од 10,00 динара за 1 дем износи 12.259,75 ДЕМ, па су се сагласиле да се отплата дуга продужи за 24 месеца и да доспева 01.04.2001. године. Закупац ће дуг плаћати у једнаким месечним ратама од по 5.108,23 динара валоризованим према индексу раста цена на мало према званичним подацима којима располаже финансијска служба закуподавца, овде туженог.

Према евиденцији туженог закупац није плаћао рате сагласно одредбама уговора па је 24.02.2000. године, применом члана 27. основног уговора, тужени отказао уговор закупцу, о томе га одмах обавестио и позвао га да му одмах врати возило. У тексту отказа уговора се наводи да је закупац престао са радом и редовним отплатама рата почетком септембра 1999. године, да је прекид рада трајао пет месеци због поправке возила, тако да дуг за поправку износи 24.854,07 динара, а дуг по основу доспелих рата 25.541,15 динара без валоризације, па укључујући и поправку возила од фебруара 2000. године од 19.628,00 динара, укупан дуг закупца према закуподавцу износи 70.023,22 динара. Тужени је, као закуподавац, условио закупца да ће му у случају непотписивања анекса од 12.05.1999. године одузети возило, па је закупац овај анекс потписао у страху да ће му тужени заиста одузети возило, због чега би он и његова породица остали без основних средстава за живот. Налазом и мишљењем Комисије вештака економско финансијске струке, утврђено је да је тужени, као закуподавац, без основа умањивао цену услуга закупца и на тај начин му увећавао висину рата, тако да збир свих умањених фактура у периоду од 01.02.1994. године до 31.08.1999. године износи укупно 111.797,38 динара. Дана 02.02.2000. године правни претходник тужиља је возило дао туженом ради поправке, након чега му возило није враћено, па с обзиром да је био регистрован за обављање аутопревозничке делатности, те да би ову делатност обављао и након 02.02.2000. године, на основу просека укупно обрачунате зараде коју би остварио код туженог у периоду од две године, који претходи одузимању возила, утврђено је да би од одузимања возила до истека анекса 12.05.1999. године остварио зараду у висини од 907.212,85 динара, а од истека анекса до одласка у пензију још 6.727.786,00 динара.

На расправи заказаној пред другостепеним судом, из исказа сведока ДД, који је био у идентичној ситуацији са правним претходником тужиља, јер је као запослени споразумно раскинуо радни однос код туженог, пријавио аутопревозничку делатност на основу уговора о закупу камиона закљученог са туженим, односно као бивши радник туженог добио камион на отплату ради вршења превоза искључиво за туженог, а једина разлика између правног претходника тужиље и овог сведока је што сведоку камион није био одузет. За време трајања уговора и анекса уговора бишви радници туженог, који су били у истој ситуацији са правним претходником тужиља и саслушаним сведоком, нису могли да превозе робу за трећа лица јер су сваки дан радили за туженог, а и након истека уговора и анекса код туженог је увек било посла. Разлика у обиму посла док је трајао уговор и анекс и након истека уговора и анекса није постојала, јер је увек био исти обим посла. Поред тога, уговорним одредбама правни претходник тужиља је био обавезан да услуге превоза врши искључиво код туженог.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање другостепени суд је потврдио првостепену пресуду у делу која се односи на накнаду штете због изгубљене добити у периоду од 02.02.2000. године, када је правном претходнику тужиља одузето возило – камион до 01.04.2001. године до ког датума је по анексу уговора било предвиђено да ће отплаћивати рату возила, па тиме и обављати аутопревозничку делатност за туженог. Међутим, супротно одлуци првостепеног суда другостепени суд је обавезао туженог противтужилаца да тужиљама, као правним следбеницима сада пок. ГГ, исплати и износ од још 6.727.786,00 динара, до дана када је правни претходник тужиља отишао у пензију, а све према налазу Комисије вештака економско финансијске струке.

Другостепени суд је закључио да је несумљиво да би, да правном претходнику тужиље није одузет камион, односно да није извршена штетна радња од стране туженог, он по редовном току ствари, могао, узимајући у обзир стање на тржишту након одузимања возила, ту делатност обављати и даље, вршењем превоза готове робе туженог купцима, у мери у којој је обављао и за време трајања уговора и анекса да штетног догађаја није било, све до одласка у пензију. С обзиром да се радило о ниским ценама превоза, то је био минимум очекиване добити коју би он могао остварити вршећи превоз хладњачом, јер би превозом за друга правна и физичка лица та добит по тржишним ценама била знатно већа. До немогућности обављања делатности коју је правни претходник тужиља планирао да обавља до одласка у пензију је дошло због одузимања возила од стране туженог због наводног неизвршавања уговорних обавеза од стране сада пок. ГГ, што се показало као нетачно, с обзиром да је он предметно возило не само отплатио до момента одузимања од стране туженог, већ и преплатио.

Врховни касациони суд сматра да је другостепени суд, на утврђено чињенично стање правилно применио материјално право доносећи побијану одлуку, за коју је дао довољне и јасне разлоге, које у свему прихвата и овај суд.

Неосновано се у ревизији туженог-противтужиоца истиче да је до штете коју је правни претходник тужиља претрпео дошло и његовом радњом, имајући у виду да он није ништа радио осим што је покренуо предметни поступак, те се пасивно понашао. Наиме, тужени је противправно одузео возило –камион правном претходнику тужиља, па он без тог возила није могао да се бави аутопревозничком делатношћу и да на тај начин спречи, односно смањи штету. Уосталом, тужени у ревизији истиче приговор подељене одговорности, а да у поступку пред нижестепеним судовима није предложио доказе на околност могућности смањења штете од стране правног претходника тужиља, а терет доказивања ове чињенице је управо на страни туженог-противтужиоца у смислу члана 231. Закона о парничном поступку.

Супротно наводима ревизије, тужиље су доказале да би по редовном току ствари и објективним критеријумима њихов правни претходник остварио добит у висини која је утврђена од стране Комисије вештака економско финансијске струке за период од одузимања возила до одласка у пензију, с обзиром да је имао регистровану аутопревозничку делатност и да се, до противправног одузимања камиона од стране туженог-противтужиоца, бавио том делатношћу искључиво за потребе туженог- противтужиоца, а висина штете је утврђена управо према ценама превоза које је плаћао тужени-противтужилац.

Чињеница да је правни претходник тужиља избрисао своју аутопревозничку радњу из АПР-а неколико месеци пре одласка у пензију не утиче на другачију одлуку у овој правној ствари, а у погледу висине досуђене штете, с обзиром да је, по нормалном току ствари било очекивано да правни претходник тужиља обавља аутопревозничку делатност до одласка у пензију.

Врховни касациони суд је ценио и остале наводе изјављене ревизије којима се не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, због чега ти наводи нису посебно образложени.

Тужени-противтужилац није успео у поступку по ревизији, па нема право на накнаду трошкова тог поступка које је тражио и определио, у смислу члана 153. и 154. ЗПП.

Тужиље-противтужене такође немају право на трошкове ревизијског поступка за састав одговора на ревизију, с обзиром да ти трошкови нису били нужни за вођење парнице, такође у смислу члана 153. и 154. ЗПП.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, на основу члана 414. став 1. и члана 165. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић