Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Tužena smatra da postoje uslovi i za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi novog tumačenja prava i razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa, posebno u vezi sa načelom pravne sigurnosti.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju, sa predlogom da se ista odbije i tužena obaveže na naknadu troškova postupka za sastav odgovora na reviziju i sudske takse za taj podnesak.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

U tužbi podnetoj 29.05.2018. godine vrednost predmeta spora određena je iznosom od 4.500.000,00 dinara. Tako određena vrednost predmeta spora niža je od imovinskog cenzusa merodavnog za ocenu dozvoljenosti revizije u smislu člana 403. stav 3. ZPP – dinarske protivvrednosti 40.000 evra, koja je po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (1 evro=18,53 dinara) iznosila 4.727.412,00 dinara. To znači da revizija tužene protiv drugostepene presude donete u ovom sporu ne bi bila dozvoljena, zbog čega je o izjavljenoj reviziji odlučivano na osnovu člana 404. ZPP.

Tužioci – zakonski naslednici pokojnog DD (umro ...2009. godine) iz trećeg naslednog reda (član 16. Zakona o nasleđivanju) koji nisu učestvovali u postupku raspravljanja njegove zaostavštine, podnetom tužbom traže utvrđenje svojih naslednih udela na imovini ostavioca, pravu korišćenja grobnice i putničkom vozilu na kojoj je pravnosnažnim dopunskim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O 13562/11 od 13.12.2011. godine tužena oglašena za naslednika (član 21. Zakona o nasleđivanju) i imovini – novčanim sredstvima na označenim računima kod banaka, koja nije bila predmet nasleđivanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu nema razloga zbog kojih bi trebalo dozvoliti odlučivanje o posebnoj reviziji tužene.

O tužbenom zahtevu pravnosnažno je presuđeno u skladu sa pravnim stavom izraženim u presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev 402/2016 od 15.12.2016. godine, donetoj u bitno istovetnom činjenično-pravnom sporu, pri čemu su nižestepeni sudovi odluku donetu u ovom sporu zasnovali na razlozima navedenim u obrazloženju te presude. Tužena uz reviziju ne prilaže pravnosnažnu odluku kojom je u istoj vrsti spora drugačije presuđeno, da bi iz tog razloga postojala potreba odlučivanja u cilju ujednačavanja sudske prakse.

Tužena u reviziji traži novo tumačenje prava – odredbi članova 21. i 209. Zakona o nasleđivanju, u vezi sa članom 221. tog zakona i članovima 28. i 73. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Odredbom člana 21. Zakona o nasleđivanju propisano je da Republika Srbija nasleđuje ako ostavilac nema drugih zakonskih naslednika, ona se ne može odreći nasleđa i zaostavština koju nasledi postaje državna imovina. Iz navedene odredbe jasno sledi da je Republika Srbija naslednik samo ako ostavilac nema drugih zakonskih naslednika koji mogu i hoće da naslede njegovu zaostavštinu. Dakle, dokle god ostavilac ima bar jedno lice iz kruga zakonskih naslednika koje hoće i može da nasledi, Republika Srbija ne nasleđuje. U konkretnom slučaju, ostavilac ima srodnika iz kruga zakonskih naslednika koji hoće da naslede njegovu imovinu.

Odredba člana 209. stav 2. Zakona o nasleđivanju, kojom je propisano da Republika Srbija stiče svojinu na predatim stvarima u roku od tri godine za pokretne, odnosno deset godina za nepokretne stvari počev od otvaranja nasleđa, primenjiva je u situaciji kada se na oglas koji je objavio ostavinski sud u roku od godine dana od najkasnije objavljenog oglasa nije prijavio nijedan naslednik i sud zato doneto rešenje kojim je zaostavštinu predao na uživanje Republici Srbiji. U postupku za raspravljanje zaostavštine pokojnog DD ostavinski sud nije objavio oglas (član 208. Zakona o nasleđivanju) i nije doneo rešenje kojim je zaostavštinu predao na uživanje Republici Srbiji (član 209. stav 1.) da bi protekom označenih rokova tužena stekla svojinu. Osim toga, čak i kada bi se navedena odredba mogla primeniti u ovom sporu, tužena nije mogla u skladu sa članom 209. stav 2. Zakona o nasleđivanju steći pravo korišćenja na grobnici, jer od otvaranja nasleđa do dana podnošenja tužbe nije protekao rok od 10 godina.

Prema članu 221. Zakona o nasleđivanju, pravo naslednika da zahteva zaostavštinu ne zastareva (stav 1.), ali se time ne dira u pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja (stav 2.). Iz ove odredbe jasno proizilazi da naslednički zahtev ne zastareva, ali i da se može isticati sve do trenutka dok ga ne anulira dejstvo drugih instituta građanskog prava: održaj, sticanje od nevlasnika i zastarelost potraživanja. Pri tom, lice koje je pravosnažnim rešenjem o nasleđivanju oglašeno za naslednika, a docnije se utvrdi da mu ne pripada nasledno pravo, svojinu na stvarima koje čine zaostavštinu može steći samo vanrednim održajem – protekom roka od deset godina za pokretne stvari, odnosno 20 godina za nepokretnosti, propisanih članom 28. stav 3. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. To lice ne može imati zakonitu državinu, bez obzira na osnov i razlog zbog kojeg je držao zaostavštinu, jer ima položaj lica za koje se uzima da nikada nije bilo naslednik. U ovom slučaju, od otvaranja nasleđa do podnošenja tužbe (kada je tužena postala nesavesni držalac), nisu protekli rokovi iz člana 28. stav 3. i 4. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, da bi tužena održajem stekla svojinu na putničkom vozilu i pravo korišćenja grobnice, zbog čega naslednički zahtev tužilaca u ovom sporu ne bi bio osnovan.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tužene jer iz izloženog tumačenja odredbi materijalnog prava na koje se revident poziva, za tuženu ne bi bila doneta drugačija odluka u pogledu ostaviočeve imovine na kojoj je oglašena za naslednika.

U odnosu na novčana sredstva ostavioca na računima kod banaka, koja nisu bila predmet raspravljanja u pravnosnažno okončanom ostavinskom postupku, tužioci kao lica koja nisu učestvovala u tom postupku svoja nasledna prava ostvaruju u skladu sa odredbama članova 128 – 130. ZVP kojima je regulisano ostvarivanje nasledno pravnih zahteva u odnosu na naknadno pronađenu imovinu, u slučaju kada se pojavi naslednik koji nije učestvovao u postuku za raspravljanje zaostavštine.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

S obzirom da vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi imovinski cenzus predviđen članom 403. stav 3. ZPP za dozvoljenost revizije, to je primenom člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. tog zakona odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni. Zbog toga je zahtev tužilaca za naknadu tih troškova odbijen i na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić