Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права. Тужена сматра да постоје услови и за одлучивање о посебној ревизији, ради новог тумачења права и разматрања правних питања од општег интереса, посебно у вези са начелом правне сигурности.

Тужиоци су поднели одговор на ревизију, са предлогом да се иста одбије и тужена обавеже на накнаду трошкова поступка за састав одговора на ревизију и судске таксе за тај поднесак.

Према одредби члана 404. став 1. ЗПП, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).

У тужби поднетој 29.05.2018. године вредност предмета спора одређена је износом од 4.500.000,00 динара. Тако одређена вредност предмета спора нижа је од имовинског цензуса меродавног за оцену дозвољености ревизије у смислу члана 403. став 3. ЗПП – динарске противвредности 40.000 евра, која је по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (1 евро=18,53 динара) износила 4.727.412,00 динара. То значи да ревизија тужене против другостепене пресуде донете у овом спору не би била дозвољена, због чега је о изјављеној ревизији одлучивано на основу члана 404. ЗПП.

Тужиоци – законски наследници покојног ДД (умро ...2009. године) из трећег наследног реда (члан 16. Закона о наслеђивању) који нису учествовали у поступку расправљања његове заоставштине, поднетом тужбом траже утврђење својих наследних удела на имовини оставиоца, праву коришћења гробнице и путничком возилу на којој је правноснажним допунским решењем Првог основног суда у Београду О 13562/11 од 13.12.2011. године тужена оглашена за наследника (члан 21. Закона о наслеђивању) и имовини – новчаним средствима на означеним рачунима код банака, која није била предмет наслеђивања.

По оцени Врховног касационог суда, у овом спору нема разлога због којих би требало дозволити одлучивање о посебној ревизији тужене.

О тужбеном захтеву правноснажно је пресуђено у складу са правним ставом израженим у пресуди Врховног касационог суда Рев 402/2016 од 15.12.2016. године, донетој у битно истоветном чињенично-правном спору, при чему су нижестепени судови одлуку донету у овом спору засновали на разлозима наведеним у образложењу те пресуде. Тужена уз ревизију не прилаже правноснажну одлуку којом је у истој врсти спора другачије пресуђено, да би из тог разлога постојала потреба одлучивања у циљу уједначавања судске праксе.

Тужена у ревизији тражи ново тумачење права – одредби чланова 21. и 209. Закона о наслеђивању, у вези са чланом 221. тог закона и члановима 28. и 73. Закона о основама својинскоправних односа.

Одредбом члана 21. Закона о наслеђивању прописано је да Република Србија наслеђује ако оставилац нема других законских наследника, она се не може одрећи наслеђа и заоставштина коју наследи постаје државна имовина. Из наведене одредбе јасно следи да је Република Србија наследник само ако оставилац нема других законских наследника који могу и хоће да наследе његову заоставштину. Дакле, докле год оставилац има бар једно лице из круга законских наследника које хоће и може да наследи, Република Србија не наслеђује. У конкретном случају, оставилац има сродника из круга законских наследника који хоће да наследе његову имовину.

Одредба члана 209. став 2. Закона о наслеђивању, којом је прописано да Република Србија стиче својину на предатим стварима у року од три године за покретне, односно десет година за непокретне ствари почев од отварања наслеђа, примењива је у ситуацији када се на оглас који је објавио оставински суд у року од године дана од најкасније објављеног огласа није пријавио ниједан наследник и суд зато донето решење којим је заоставштину предао на уживање Републици Србији. У поступку за расправљање заоставштине покојног ДД оставински суд није објавио оглас (члан 208. Закона о наслеђивању) и није донео решење којим је заоставштину предао на уживање Републици Србији (члан 209. став 1.) да би протеком означених рокова тужена стекла својину. Осим тога, чак и када би се наведена одредба могла применити у овом спору, тужена није могла у складу са чланом 209. став 2. Закона о наслеђивању стећи право коришћења на гробници, јер од отварања наслеђа до дана подношења тужбе није протекао рок од 10 година.

Према члану 221. Закона о наслеђивању, право наследника да захтева заоставштину не застарева (став 1.), али се тиме не дира у правила о одржају, стицању од невласника и застарелости потраживања (став 2.). Из ове одредбе јасно произилази да наследнички захтев не застарева, али и да се може истицати све до тренутка док га не анулира дејство других института грађанског права: одржај, стицање од невласника и застарелост потраживања. При том, лице које је правоснажним решењем о наслеђивању оглашено за наследника, а доцније се утврди да му не припада наследно право, својину на стварима које чине заоставштину може стећи само ванредним одржајем – протеком рока од десет година за покретне ствари, односно 20 година за непокретности, прописаних чланом 28. став 3. и 4. Закона о основама својинскоправних односа. То лице не може имати закониту државину, без обзира на основ и разлог због којег је држао заоставштину, јер има положај лица за које се узима да никада није било наследник. У овом случају, од отварања наслеђа до подношења тужбе (када је тужена постала несавесни држалац), нису протекли рокови из члана 28. став 3. и 4. Закона о основама својинско правних односа, да би тужена одржајем стекла својину на путничком возилу и право коришћења гробнице, због чега наследнички захтев тужилаца у овом спору не би био основан.

Из наведених разлога, по оцени Врховног касационог суда, нема места одлучивању о посебној ревизији тужене јер из изложеног тумачења одредби материјалног права на које се ревидент позива, за тужену не би била донета другачија одлука у погледу оставиочеве имовине на којој је оглашена за наследника.

У односу на новчана средства оставиоца на рачунима код банака, која нису била предмет расправљања у правноснажно окончаном оставинском поступку, тужиоци као лица која нису учествовала у том поступку своја наследна права остварују у складу са одредбама чланова 128 – 130. ЗВП којима је регулисано остваривање наследно правних захтева у односу на накнадно пронађену имовину, у случају када се појави наследник који није учествовао у постуку за расправљање заоставштине.

Следствено изложеном, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

С обзиром да вредност предмета спора побијаног дела не прелази имовински цензус предвиђен чланом 403. став 3. ЗПП за дозвољеност ревизије, то је применом члана 410. став 2. тачка 5. и члана 413. тог закона одлучено као у другом ставу изреке.

Трошкови одговора на ревизију, по оцени Врховног касационог суда, нису били нужни. Због тога је захтев тужилаца за накнаду тих трошкова одбијен и на основу члана 165. став 1. у вези члана 154. ЗПП одлучено као у трећем ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић