Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o naknadi za uređenje građevinskog zemljišta za izgradnju poslovnostambenog objekta 01.07.2008. godine kojim je predviđen ukupan iznos naknade koju tuženi treba da isplati tužiocu od 10.994.611,83 dinara. Tuženi se opredelio da obavezu plati u 60 mesečnih rata, tako što prva rata iznosi 10% odnosno 1.099.461,00 dinara i isplaćuje se u roku od 15 dana od dana obračuna, tj. do 04.07.2008. godine, a preostalu obavezu od 9.895.151,00 dinar će platiti u 59 mesečnih rata od po 167.714,42 dinara najkasnije do 15. u mesecu počev od 01.08.2008. godine, a zaključno sa 15.06.2013. godine sa pripadajućom valorizacijom prema pokazateljima rasta cena na malo koje objavljuje Zavod za informatiku i statistiku Gradske uprave od dana obračuna do dana dospeća svake rate. S obzirom da tuženi nije uredno ispunjavao svoje ugovorne obaveze tužilac je podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi naplate preostalog duga, a taj sud se oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio Višem sudu u Beogradu zbog vrednosti predmeta spora. Taj sud je preko veštaka odgovarajuće struke utvrdio visinu potraživanja i to kako glavnog duga tako i kamate, pa s obzirom da je našao da je prigovor zastarelosti potraživanja koje je tuženi istakao neosnovan zahtev je usvojen, a što je prihvatio i drugostepeni sud.

Zakon o obligacionim odnosima u svojim načelima i to u članu 17. stav 1. je propisao da su strane u obligacionim odnosima dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorni su za njeno ispunjenje. S obzirom da su nižestepeni sudovi nesumnjivo utvrdili da su stranke bile u ugovornom odnosu po kome je tuženi imao novčanu obavezu prema tužiocu i da tu novčanu obavezu nije u potpunosti izvršio, shodno napred navedenim odredbama zakona tuženi je dužan da tužiocu dugovani iznos isplati. Visina duga je utvrđena ekonomsko-finansijskim veštačenjem pri čemu je veštak najpre, u skladu sa ugovorom izvršio valorizaciju dugovanih rata stopom rasta cena na malo do momenta njene dospelosti, a nakon toga na tako utvrđeni iznos rate je računata zakonska zatezna kamata što je u skladu sa ugovorom, a takođe i sa članom 277. stav 1. ZOO. Veštak je pravilno u postupku naveo da valorizacija i zatezna kamata nisu iste kategorije jer valorizacija služi radi očuvanja supstance u uslovima porasta cena na malo što je ugovorom utvrđeno kao korektivni osnov a kamata je obaveza koja proističe iz zadocnjenja sa izmirenjem novčane obaveze. Pri tome, veštak kamatu nije računao komfornom metodom već metodom prostog interesnog računa.

Kada se sve napred navedeno ima u vidu, onda se ne mogu prihvatiti navodi iz revizije da je potraživanje zastarelo jer se u konkretnom slučaju ne radi o povremenim potraživanjima iz člana 372. ZOO već se radi o potraživanju koje zastareva u opštem roku zastarelosti po članu 371. ZOO.

S obzirom da se ni ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost nižestepenih odluka, to je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić