Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је са туженим закључио уговор о накнади за уређење грађевинског земљишта за изградњу пословностамбеног објекта 01.07.2008. године којим је предвиђен укупан износ накнаде коју тужени треба да исплати тужиоцу од 10.994.611,83 динара. Тужени се определио да обавезу плати у 60 месечних рата, тако што прва рата износи 10% односно 1.099.461,00 динара и исплаћује се у року од 15 дана од дана обрачуна, тј. до 04.07.2008. године, а преосталу обавезу од 9.895.151,00 динар ће платити у 59 месечних рата од по 167.714,42 динара најкасније до 15. у месецу почев од 01.08.2008. године, а закључно са 15.06.2013. године са припадајућом валоризацијом према показатељима раста цена на мало које објављује Завод за информатику и статистику Градске управе од дана обрачуна до дана доспећа сваке рате. С обзиром да тужени није уредно испуњавао своје уговорне обавезе тужилац је поднео тужбу Првом основном суду у Београду ради наплате преосталог дуга, а тај суд се огласио стварно ненадлежним и предмет уступио Вишем суду у Београду због вредности предмета спора. Тај суд је преко вештака одговарајуће струке утврдио висину потраживања и то како главног дуга тако и камате, па с обзиром да је нашао да је приговор застарелости потраживања које је тужени истакао неоснован захтев је усвојен, а што је прихватио и другостепени суд.

Закон о облигационим односима у својим начелима и то у члану 17. став 1. је прописао да су стране у облигационим односима дужне да изврше своју обавезу и одговорни су за њено испуњење. С обзиром да су нижестепени судови несумњиво утврдили да су странке биле у уговорном односу по коме је тужени имао новчану обавезу према тужиоцу и да ту новчану обавезу није у потпуности извршио, сходно напред наведеним одредбама закона тужени је дужан да тужиоцу дуговани износ исплати. Висина дуга је утврђена економско-финансијским вештачењем при чему је вештак најпре, у складу са уговором извршио валоризацију дугованих рата стопом раста цена на мало до момента њене доспелости, a након тога на тако утврђени износ рате је рачуната законска затезна камата што је у складу са уговором, а такође и са чланом 277. став 1. ЗОО. Вештак је правилно у поступку навео да валоризација и затезна камата нису исте категорије јер валоризација служи ради очувања супстанце у условима пораста цена на мало што је уговором утврђено као корективни основ а камата је обавеза која проистиче из задоцњења са измирењем новчане обавезе. При томе, вештак камату није рачунао комфорном методом већ методом простог интересног рачуна.

Када се све напред наведено има у виду, онда се не могу прихватити наводи из ревизије да је потраживање застарело јер се у конкретном случају не ради о повременим потраживањима из члана 372. ЗОО већ се ради о потраживању које застарева у општем року застарелости по члану 371. ЗОО.

С обзиром да се ни осталим наводима из ревизије не доводи у сумњу правилност нижестепених одлука, то је и одлучено као у изреци на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа - судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић