Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž 1118/17 od 27.09.2018. godine, stavom prvim izreke usvojena je žalba tuženog i prvostepena presuda je preinačena u stavu prvom izreke, tako što je tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan. Stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 94.500,00 dinara, a zahtev tuženog da mu tužilja po ovom osnovu isplati iznos od još 78.660,00 dinara je odbijen, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetzno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, u daljem tekstu: ZPP), imajući u vidu revizijske navode da je pogrešnom primenom materijalnog prava odlučeno o tužbenom zahtevu suprotno važećoj sudskoj praksi u istoj ili bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji.

Iz navedenih razloga je, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je na osnovu ponude za individualno osiguranje života od 23.01.2008. godine, kao osiguranik, zaključila sa tuženim, kao osiguravačem, ugovor o osiguranju života sa ugovorenom sumom za slučaj smrti od 3.662,55 evra, za slučaj doživljenja od 3.662,55 evra i za slučaj nezgode od 7.325,10 evra. Zaključila je i dopunsko osiguranje od posledica nesrećnog slučaja (nezgode) prema kom je osnovica za slučaj invaliditeta 5.000 evra, za slučaj 100% invaliditeta 10.000 evra i za slučaj dnevne naknade 5 evra.

Članom 15. tačka 9. Opštih uslova za osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja od 13.04.2007. godine predviđeno je da ako nesrećni slučaj ima za posledicu prolaznu nesposobnost za rad osiguravač isplaćuje osiguraniku ugovoreni iznos dnevne naknade za sve dane privremene nesposobnosti za rad, ali najviše za 200 dana.

Tužilja je 02.12.2011. godine u saobraćajnoj nezgodi u Sremskoj Mitrovici zadobila teške telesne povrede u vidu traumatskog prsnuća unutrašnje sveze levog kolena. Usled zadobijene povrede kod tužilje postoji invalidnost 10% i umanjenje životne aktivnosti 15%. Lečenje tužilje trajalo je 7 meseci i 10 dana, od 02.12.2011. godine do 12.07.2012. godine.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz čl. 897. i 919. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi čl. člana 15. tačka 9. Opštih uslova za osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja od 13.04.2007. godine i ocenio da je tuženi, kao osiguravač, u obavezi da tužilji kao osiguraniku, zbog nastupanja osiguranog slučaja, isplati naknadu po ugovoru o dopunskom osiguranju u ukupnom iznosu od 1.500 evra, sa kamatom po stopi predviđenoj članom 4. Zakona o zateznoj kamati (Službeni glasnik RS br. 119/2012 koji je stupio na snagu 25.12.2012. godine). Navedeni iznos predstavlja zbir iznosa od 500 evra (10% - invalidnosti tužilje od 5.000 evra - osigurane sume za slučaj invalidnosti) i iznosa od 1.000 evra (dnevna naknada po 5 evra za 200 dana privremene nesposobnosti za rad).

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio, kao neosnovan. Prema datim razlozima, tužbeni zahtev nije osnovan, jer je postavljen u stranoj valuti, a ne u dinarskoj protivvrednosti novčanog iznosa označenog u stranoj valuti prema srednjem kursu NBS na dan isplate.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da je poverilac u obligaconom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a da je dužnik dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi.

Članom 394. istog zakona je propisano da je dužnik, kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje što drugo.

Članom 395. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.

Članom 2. stav 1. tačka 5. Zakona o deviznom poslovanju („Sl. glasnik RS“, broj 62/06, 31/11 i 119/12) je definisan pojam stranih sredstava plaćanja, i to: deviza i efektivnog stranog novca.

Članom 34. stav 1. istog zakona je regulisano da se plaćanje, naplaćivanje i prenos između rezidenata i između rezidenata i nerezidenata u Republici vrši u dinarima. Stavom 2. tačka 4. istog člana je previđeno da se, izuzetno od stava 1. istog člana, plaćanje, naplaćivanje i prenos mogu vršiti i u devizama, po osnovu premija osiguranja i prenosa po osnovu životnih osiguranja. Stavom 8. istog člana je propisano da je dozvoljeno ugovaranje u devizama u Republici, s tim što se plaćanje i naplaćivanje po tim ugovorima vrši u dinarima.

Dakle, u Republici Srbiji, radnje plaćanja, naplaćivanja i prenosa, pored domaćeg sredstva plaćanja, moguće je izvršiti i stranim sredstvima plaćanja, u zavisnosti od osnova, slučaja i vrste sredstava, da li se radi o devizama ili efektivnom stranom novcu.

U konkretnom slučaju, parnične stranke su ugovorom o dopunskom osiguranju od posledica nesrećnog slučaja predvidele isplatu naknade iz osiguranja za slučaj nastupanja osiguranog slučaja u stranoj valuti-evro, zbog čega tužilja kao poverilac ovog obligaciono-pravnog odnosa, suprotno stanovištu drugostepenog suda, ima pravo da tužbom traži naknadu u stranoj valuti.

Usvajanje tako postavljenog tužbenog zahteva nije u suprotnosti sa članom 395. ZOO, jer se u smislu te zakonske odredbe i glavnica devizne obaveze i pripadajuća devizna kamata izmiruju u postupku dobrovoljnog ili prinudnog izvršenja u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS koji važi na dan isplate.

Iz navedenih razloga pogrešno je stanovište drugostepenog suda da se tužilji ne može pružiti sudska zaštita u ovoj pravnoj stvari. Tužilja je plaćanjem premije osiguranja po zaključenom dopunskom osiguranju od posledica nesrećnog slučaja (nezgode) ispunila svoju obligacionu obavezu prema tuženom, zbog čega je tuženi u obavezi da tužilji, usled nastupanja osiguranog slučaja, isplati naknadu iz osiguranja koja joj po zaključenom ugovoru pripada. Suprotno bi vodilo povredi jednog od osnovnih načela obligacionog prava- načela jednake vrednosti uzkajamnih davanja propisanog članom 15. Zakona o obligacionim odnosima.

Shodno uspehu tužilje u sporu, pravilna je odluka prvostepeneog suda o zahtevu za naknadu troškova parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe članova 153, 154. i 163. ZPP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilji, primenom čl. 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima, pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka pripada od dana izvršnosti presude, a ne od presuđenja do isplate, kako je to ocenio prvostepeni sud. Međutim, u smislu člana 419. u vezi člana 395. ZPP, odluka o početku toka kamate na troškove postupka nije mogla biti preinačena na štetu tužilje, zbog čega je rešenje o troškovima postupka u ovom delu moralo biti potvrđeno.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je stavom drugim izreke preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio, kao neosnovanu, žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke.

Tužilji koja je uspela u postupku po reviziji, saglasno odredbama čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, zbog čega je primenom člana 165. ZPP doneta odluka kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić