Пресудом Вишег суда у Сремској Митровици Гж 1118/17 од 27.09.2018. године, ставом првим изреке усвојена је жалба туженог и првостепена пресуда је преиначена у ставу првом изреке, тако што је тужбени захтев одбијен, као неоснован. Ставом другим изреке обавезана је тужиља да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 94.500,00 динара, а захтев туженог да му тужиља по овом основу исплати износ од још 78.660,00 динара је одбијен, као неоснован.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетзно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничом поступку.

По оцени Врховног касационог суда испуњени су услови за одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/2011, 49/2013-УС, 74/2013- УС, 55/2014, 87/2018, у даљем тексту: ЗПП), имајући у виду ревизијске наводе да је погрешном применом материјалног права одлучено о тужбеном захтеву супротно важећој судској пракси у истој или битно сличној чињенично-правној ситуацији.

Из наведених разлога је, на основу члана 404. ЗПП, одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду, у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да је ревизија тужиље основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је на основу понуде за индивидуално осигурање живота од 23.01.2008. године, као осигураник, закључила са туженим, као осигуравачем, уговор о осигурању живота са уговореном сумом за случај смрти од 3.662,55 евра, за случај доживљења од 3.662,55 евра и за случај незгоде од 7.325,10 евра. Закључила је и допунско осигурање од последица несрећног случаја (незгоде) према ком је основица за случај инвалидитета 5.000 евра, за случај 100% инвалидитета 10.000 евра и за случај дневне накнаде 5 евра.

Чланом 15. тачка 9. Општих услова за осигурање лица од последица несрећног случаја од 13.04.2007. године предвиђено је да ако несрећни случај има за последицу пролазну неспособност за рад осигуравач исплаћује осигуранику уговорени износ дневне накнаде за све дане привремене неспособности за рад, али највише за 200 дана.

Тужиља је 02.12.2011. године у саобраћајној незгоди у Сремској Митровици задобила тешке телесне повреде у виду трауматског прснућа унутрашње свезе левог колена. Услед задобијене повреде код тужиље постоји инвалидност 10% и умањење животне активности 15%. Лечење тужиље трајало је 7 месеци и 10 дана, од 02.12.2011. године до 12.07.2012. године.

На овако утврђено чињенично стање првостепени суд је применио материјално право из чл. 897. и 919. Закона о облигационим односима, у вези чл. члана 15. тачка 9. Општих услова за осигурање лица од последица несрећног случаја од 13.04.2007. године и оценио да је тужени, као осигуравач, у обавези да тужиљи као осигуранику, због наступања осигураног случаја, исплати накнаду по уговору о допунском осигурању у укупном износу од 1.500 евра, са каматом по стопи предвиђеној чланом 4. Закона о затезној камати (Службени гласник РС бр. 119/2012 који је ступио на снагу 25.12.2012. године). Наведени износ представља збир износа од 500 евра (10% - инвалидности тужиље од 5.000 евра - осигуране суме за случај инвалидности) и износа од 1.000 евра (дневна накнада по 5 евра за 200 дана привремене неспособности за рад).

Другостепени суд је оценио да је првостепени суд погрешно применио материјално право из члана 395. Закона о облигационим односима, због чега је првостепену пресуду преиначио и тужбени захтев одбио, као неоснован. Према датим разлозима, тужбени захтев није основан, јер је постављен у страној валути, а не у динарској противвредности новчаног износа означеног у страној валути према средњем курсу НБС на дан исплате.

Према становишту Врховног касационог суда, основано се ревизијом указује да је другостепени суд погрешно применио материјално право.

Чланом 262. став 1. Закона о облигационим односима је прописано да је поверилац у облигацоном односу овлашћен да од дужника захтева испуњење обавезе, а да је дужник дужан испунити је савесно у свему како она гласи.

Чланом 394. истог закона је прописано да је дужник, кад обавеза има за предмет своту новца, дужан да исплати онај број новчаних јединица на који обавеза гласи, изузев кад закон одређује што друго.

Чланом 395. Закона о облигационим односима је прописано да ако новчана обавеза гласи на плаћање у некој страној валути или злату, њено испуњење се може захтевати у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе.

Чланом 2. став 1. тачка 5. Закона о девизном пословању („Сл. гласник РС“, број 62/06, 31/11 и 119/12) је дефинисан појам страних средстава плаћања, и то: девиза и ефективног страног новца.

Чланом 34. став 1. истог закона је регулисано да се плаћање, наплаћивање и пренос између резидената и између резидената и нерезидената у Републици врши у динарима. Ставом 2. тачка 4. истог члана је превиђено да се, изузетно од става 1. истог члана, плаћање, наплаћивање и пренос могу вршити и у девизама, по основу премија осигурања и преноса по основу животних осигурања. Ставом 8. истог члана је прописано да је дозвољено уговарање у девизама у Републици, с тим што се плаћање и наплаћивање по тим уговорима врши у динарима.

Дакле, у Републици Србији, радње плаћања, наплаћивања и преноса, поред домаћег средства плаћања, могуће је извршити и страним средствима плаћања, у зависности од основа, случаја и врсте средстава, да ли се ради о девизама или ефективном страном новцу.

У конкретном случају, парничне странке су уговором о допунском осигурању од последица несрећног случаја предвиделе исплату накнаде из осигурања за случај наступања осигураног случаја у страној валути-евро, због чега тужиља као поверилац овог облигационо-правног односа, супротно становишту другостепеног суда, има право да тужбом тражи накнаду у страној валути.

Усвајање тако постављеног тужбеног захтева није у супротности са чланом 395. ЗОО, јер се у смислу те законске одредбе и главница девизне обавезе и припадајућа девизна камата измирују у поступку добровољног или принудног извршења у динарској противвредности према средњем курсу НБС који важи на дан исплате.

Из наведених разлога погрешно је становиште другостепеног суда да се тужиљи не може пружити судска заштита у овој правној ствари. Тужиља је плаћањем премије осигурања по закљученом допунском осигурању од последица несрећног случаја (незгоде) испунила своју облигациону обавезу према туженом, због чега је тужени у обавези да тужиљи, услед наступања осигураног случаја, исплати накнаду из осигурања која јој по закљученом уговору припада. Супротно би водило повреди једног од основних начела облигационог права- начела једнаке вредности узкајамних давања прописаног чланом 15. Закона о облигационим односима.

Сходно успеху тужиље у спору, правилна је одлука првостепенеог суда о захтеву за накнаду трошкова парничног поступка, јер је донета правилном применом одредбе чланова 153, 154. и 163. ЗПП.

По оцени Врховног касационог суда тужиљи, применом чл. 277. и 324. Закона о облигационим односима, право на законску затезну камату на досуђени износ трошкова парничног поступка припада од дана извршности пресуде, а не од пресуђења до исплате, како је то оценио првостепени суд. Међутим, у смислу члана 419. у вези члана 395. ЗПП, одлука о почетку тока камате на трошкове поступка није могла бити преиначена на штету тужиље, због чега је решење о трошковима поступка у овом делу морало бити потврђено.

Из наведених разлога, применом члана 416. став 1. ЗПП Врховни касациони суд је ставом другим изреке преиначио другостепену пресуду, тако што је одбио, као неосновану, жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду у ставу првом изреке.

Тужиљи која је успела у поступку по ревизији, сагласно одредбама чл. 153, 154. и 163. ЗПП припада право на накнаду трошкова за састав ревизије у износу од 12.000,00 динара, према важећој Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, због чега је применом члана 165. ЗПП донета одлука као у ставу трећем изреке.

Председник већа-судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић