U sprovedenom postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koje se ukazuje revizijom. Revident nije posebno ukazao, niti opredelio u čemu bi se takva povreda sastojala. Iz ovih razloga pozivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka, kao revizijski razlog iz člana 407. Zakona o parničnom postupku je bez uticaja u revizijskom postupku prilikom ispitivanja pobijane drugostepene presude. Revizijski navodi u vezi ocene dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja ne mogu biti revizijski razlozi kod pobijanja drugostepene presude, u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ZPP, što u predmetnom sporu nije slučaj. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude dao ocenu žalbenih navoda koji su od značaja za odluku o zahtevima stavljenim u postupku i odlučio u potpunosti pravilnom primenom odredaba materijalnog prava.

Prema činjeničnom utvrđenju, otac tužilje, sada pok. VV, kao kupac, zaključio je sa tuženim kao investitorom i prodavcem dva predugovora o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji od 18.12.2015. godine i 27.07.2017. godine. Na osnovu navedenih predugovora tuženi je na ime kupoprodajne cene primio ukupan iznos od 61.050 evra. Tuženi u ugovorenom roku po oba predugovoran nije sagradio predmetne nepokretnosti, niti su zaključeni ugovori o kupoprodaji. Navedeni predugovori su svojeručno potpisani od strane oca tužilje i tuženog, s tim što njihovi potpisi nisu overeni. Otac tužilje, preminuo je ...2018. godine, a tužilja je njegov jedini zakonski naslednik. Novac dat na ime kupoprodajne cene po osnovu oba predugovora nije vraćen ocu tužilje, a nije isplaćen ni tužilji.

Na temelju ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi, imajući u vidu pravila o teretu dokazivanja, na osnovu odredbe članova 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, obavezuju tuženog da tužilji, kao jedinoj zakonskoj naslednici iza svog oca, isplati utuženi iznos u visini od 61.050 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, sa kamatom od 08.12.2018. godine.

Revident osporava izneto stanovište nižestepenih sudova. Smatra da je pogrešno primenjena odredba člana 231. ZPP, jer tužilja nije dostavila rešenje o nasleđivanju kao jedini validan dokaz da je aktivno legitimisana kao jedini naslednik iza svog pokojnog oca. Smatra i da dva neoverena predugovora ne mogu biti dokaz da je tuženi primio navedene iznose kupoprodajne cene, kao i da do realizacije konačnih ugovora nije došlo isključivo krivicom tuženog. Predmetni predugovori o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji nisu zaključeni u formi koja je zakonom propisana za glavni ugovor, usled čega su ništavi pravni poslovi i ne mogu da proizvode pravno dejstvo.

Izneto stanovište revidenta nije osnovano. Zakonom o nasleđivanju propisana su lica koja ulaze u krug zakonskih naslednika i koja čine prvi nasledni red. Zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala i po sili zakona prelaze na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti. Tužilja je zakonski naslednog prvog naslednog reda, pa ne stoje revizijski navodi da nije dokazana njena aktivna legitimacija jer nije doneto rešenje o nasleđivanju.

Tačni su navodi iz revizije da predmetni predugovori o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji ne ispunjavaju zakonom propisanu formu, usled čega su ništavi pravni poslovi. Međutim, navedeno je bez uticaja na predmetnu obavezu tuženog. U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje (čl. 104 st. 1. ZOO). Kod utvrđenih činjenica da je otac tužilje isplatio na ime zaključenih predugovora deo kupoprodajne cene, a da tuženi nije izvršio svoje ugovorne obaveze, to su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava obavezali tuženog na vraćanje primljenog utuženog novčanog iznosa.

Na osnovu izloženog i člana 414. stava 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog kao neosnovanu.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić