У спроведеном поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. става 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Нема ни битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП на које се указује ревизијом. Ревидент није посебно указао, нити определио у чему би се таква повреда састојала. Из ових разлога позивање на битну повреду одредаба парничног поступка, као ревизијски разлог из члана 407. Закона о парничном поступку је без утицаја у ревизијском поступку приликом испитивања побијане другостепене пресуде. Ревизијски наводи у вези оцене доказа и утврђеног чињеничног стања не могу бити ревизијски разлози код побијања другостепене пресуде, у смислу члана 407. став 2. Закона о парничном поступку, осим у случају из члана 403. став 2. ЗПП, што у предметном спору није случај. Другостепени суд је у образложењу побијане пресуде дао оцену жалбених навода који су од значаја за одлуку о захтевима стављеним у поступку и одлучио у потпуности правилном применом одредаба материјалног права.

Према чињеничном утврђењу, отац тужиље, сада пок. ВВ, као купац, закључио је са туженим као инвеститором и продавцем два предуговора о купопродаји непокретности у изградњи од 18.12.2015. године и 27.07.2017. године. На основу наведених предуговора тужени је на име купопродајне цене примио укупан износ од 61.050 евра. Тужени у уговореном року по оба предуговоран није саградио предметне непокретности, нити су закључени уговори о купопродаји. Наведени предуговори су својеручно потписани од стране оца тужиље и туженог, с тим што њихови потписи нису оверени. Отац тужиље, преминуо је ...2018. године, а тужиља је његов једини законски наследник. Новац дат на име купопродајне цене по основу оба предуговора није враћен оцу тужиље, а није исплаћен ни тужиљи.

На темељу овако утврђених чињеница, нижестепени судови, имајући у виду правила о терету доказивања, на основу одредбе чланова 210. и 214. Закона о облигационим односима, обавезују туженог да тужиљи, као јединој законској наследници иза свог оца, исплати утужени износ у висини од 61.050 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан плаћања, са каматом од 08.12.2018. године.

Ревидент оспорава изнето становиште нижестепених судова. Сматра да је погрешно примењена одредба члана 231. ЗПП, јер тужиља није доставила решење о наслеђивању као једини валидан доказ да је активно легитимисана као једини наследник иза свог покојног оца. Сматра и да два неоверена предуговора не могу бити доказ да је тужени примио наведене износе купопродајне цене, као и да до реализације коначних уговора није дошло искључиво кривицом туженог. Предметни предуговори о купопродаји непокретности у изградњи нису закључени у форми која је законом прописана за главни уговор, услед чега су ништави правни послови и не могу да производе правно дејство.

Изнето становиште ревидента није основано. Законом о наслеђивању прописана су лица која улазе у круг законских наследника и која чине први наследни ред. Заоставштину чине сва наслеђивању подобна права која су оставиоцу припадала и по сили закона прелазе на оставиочеве наследнике у тренутку његове смрти. Тужиља је законски наследног првог наследног реда, па не стоје ревизијски наводи да није доказана њена активна легитимација јер није донето решење о наслеђивању.

Тачни су наводи из ревизије да предметни предуговори о купопродаји непокретности у изградњи не испуњавају законом прописану форму, услед чега су ништави правни послови. Међутим, наведено је без утицаја на предметну обавезу туженог. У случају ништавости уговора свака уговорна страна дужна је да врати другој све оно што је примила по основу таквог уговора, а ако то није могуће, или ако се природа оног што је испуњено противи враћању, има се дати одговарајућа накнада у новцу, према ценама у време доношења судске одлуке, уколико закон што друго не одређује (чл. 104 ст. 1. ЗОО). Код утврђених чињеница да је отац тужиље исплатио на име закључених предуговора део купопродајне цене, а да тужени није извршио своје уговорне обавезе, то су нижестепени судови правилном применом материјалног права обавезали туженог на враћање примљеног утуженог новчаног износа.

На основу изложеног и члана 414. става 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одбио ревизију туженог као неосновану.

Председник већа-судија

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић