Prema obrazloženju pobijane drugostepene presude, u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St 351/11 vodi se stečajni postupak nad tužiljinim poslodavcem – stečajnim dužnikom DP „Trgopromet“. Tužilja je u tom postupku prijavila potraživanje prema stečajnom dužniku na ime neisplaćenih zarada. Zaključkom o listi potraživanja od 30.11.2012. godine tužilji je priznato potraživanje od 423.980,93 dinara, od čega 225.033,00 na ime glavnog duga i 198.947,93 dinara na ime kamate obračunate primenom metode prostog interesnog računa, dok joj je osporeno potraživanje od 122.596,75 dinara na ime kamate obračunate konfornom metodom. Pošto stečajni postupak nije okončan, rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St 1474/17 od 04.08.2017. godine (koje je postalo pravnosnažno 06.09.2017. godine) utvrđeno je da je predlagaču, ovde tužilji, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom predmetu Privrednog suda u Leskovcu St 351/11 i naloženo je postupajućem sudiji da preduzme sve mere kako bi se stečajni postupak okončao u najkraćem roku. U ovom postupku tužilja je podnela tužbu 03.12.2018. godine, sa zahtevom da joj tužena Republika Srbija, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, naknadi imovinsku štetu na ime potraživanja (neisplaćenih zarada) utvrđenog u označenom stečajnom postupku u iznosu od 423.980,93 dinara. Pobijanom presudom je odbijen ovako postavljeni tužbeni zahtev, jer je tužba tužba za naknadu imovinske štete podneta po isteku jednogodišnjeg roka iz člana 22. i 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Ovo stoga što se, prema stanovištu drugostepenog suda, najkraćim rokom koji je rešenjem od 04.08.2017. godine dat postupajućem sudiji za okončanje stečajnog postupka, ima smatrati rok od 15 dana, pri čemu je to rešenje postalo pravnosnažno 06.09.2017. godine, a tužba je podneta 03.12.2018. godine.

Vrhovni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje da se izloženi stav iz pobijane drgostepene presude zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br.40/15) propisano je: da u rešenju kojim se prigovor usvaja i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku predsednik suda ukazuje sudiji ili javnom tužiocu na razloge zbog kojih je povređeno pravo stranke i nalaže sudiji procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak i određuje rok u kome je sudija dužan da preduzme naložene procesne radnje, a koji ne može biti kraći od 15 dana, niti duži od četiri meseca, i primeren rok u kome ga sudija izveštava o preduzetim radnjama (član 11. st. 1. i 2); da stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu i stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje, a stranka čija je žalba usvojena kada primi rešenje o usvajanju žalbe (član 22. stav 2); da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 31. stav 1).

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredaba, pre svega onih koje se odnose na određivanje roka u kome je sudija dužan da preduzme naložene procesne radnje, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju, rešenjem kojim je utvrđena povreda prava tužilje na suđenje u razumnom roku u navedenom stečajnom predmetu, rok za preduzimanje određenih procesnih radnji nije određen u smislu člana 11. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Određenjem „u najkraćem mogućem roku“, rok u kome sudija treba da postupi, a time i rok u kome stranka stiče pravo na novčano obeštećenje ili naknadu štete, nije određen niti odrediv jer je podložan različitom tumačenju, čemu je pribegao i sud u pobijanoj presudi, nalazeći da je to rok od 15 dana, dok je stranka, odnosno ovde tužilja, ocenila da je to rok od četiri meseca.

U izloženoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Vrhovni sud nalazi da zbog propusta suda da rešenjem kojim je utvrdio povredu prava, odredi i tačan rok za preduzimanje određenih procesnih radnji, iako od tada teku i rokovi za podnošenje tužbe, tužilja ne može snositi štetne posledice u vidu gubitka prava na pravično zadovoljenje i naknadu imovinske štete.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud nalazi da se tužba u ovoj parnici, podneta u okviru zakonom propisanog roka, ima smatrati blagovremenom. Zbog navedenog je, primenom člana 416. stav 3. ZPP, drugostepena presuda ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužene.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će, imajući u vidu zapažanja izneta u ovom rešenju, ispitati i oceniti sve okolnosti koje su od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava i o žalbi tužene, pravilnom primenom i tumačenjem zakonskih odredaba, doneti novu odluku.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić