Према образложењу побијане другостепене пресуде, у предмету Привредног суда у Лесковцу Ст 351/11 води се стечајни поступак над тужиљиним послодавцем – стечајним дужником ДП „Тргопромет“. Тужиља је у том поступку пријавила потраживање према стечајном дужнику на име неисплаћених зарада. Закључком о листи потраживања од 30.11.2012. године тужиљи је признато потраживање од 423.980,93 динара, од чега 225.033,00 на име главног дуга и 198.947,93 динара на име камате обрачунате применом методе простог интересног рачуна, док јој је оспорено потраживање од 122.596,75 динара на име камате обрачунате конфорном методом. Пошто стечајни поступак није окончан, решењем Привредног суда у Лесковцу Р4 Ст 1474/17 од 04.08.2017. године (које је постало правноснажно 06.09.2017. године) утврђено је да је предлагачу, овде тужиљи, повређено право на суђење у разумном року у стечајном предмету Привредног суда у Лесковцу Ст 351/11 и наложено је поступајућем судији да предузме све мере како би се стечајни поступак окончао у најкраћем року. У овом поступку тужиља је поднела тужбу 03.12.2018. године, са захтевом да јој тужена Република Србија, због утврђене повреде права на суђење у разумном року, накнади имовинску штету на име потраживања (неисплаћених зарада) утврђеног у означеном стечајном поступку у износу од 423.980,93 динара. Побијаном пресудом је одбијен овако постављени тужбени захтев, јер је тужба тужба за накнаду имовинске штете поднета по истеку једногодишњег рока из члана 22. и 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року. Ово стога што се, према становишту другостепеног суда, најкраћим роком који је решењем од 04.08.2017. године дат поступајућем судији за окончање стечајног поступка, има сматрати рок од 15 дана, при чему је то решење постало правноснажно 06.09.2017. године, а тужба је поднета 03.12.2018. године.

Врховни суд налази да се ревизијом основано указује да се изложени став из побијане дргостепене пресуде заснива на погрешној примени материјалног права.

Законом о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, бр.40/15) прописано је: да у решењу којим се приговор усваја и утврђује повреда права на суђење у разумном року председник суда указује судији или јавном тужиоцу на разлоге због којих је повређено право странке и налаже судији процесне радње које делотворно убрзавају поступак и одређује рок у коме је судија дужан да предузме наложене процесне радње, а који не може бити краћи од 15 дана, нити дужи од четири месеца, и примерен рок у коме га судија извештава о предузетим радњама (члан 11. ст. 1. и 2); да странка чији је приговор усвојен, а која није поднела жалбу и странка чија је жалба одбијена уз потврђивање првостепеног решења о усвајању приговора стиче право на правично задовољење када истекне рок у коме је судија или јавни тужилац био дужан да предузме наложене процесне радње, а странка чија је жалба усвојена када прими решење о усвајању жалбе (члан 22. став 2); да странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року у року од једне године од дана када је стекла право на правично задовољење (члан 31. став 1).

Полазећи од садржине наведених законских одредаба, пре свега оних које се односе на одређивање рока у коме је судија дужан да предузме наложене процесне радње, Врховни суд налази да у конкретном случају, решењем којим је утврђена повреда права тужиље на суђење у разумном року у наведеном стечајном предмету, рок за предузимање одређених процесних радњи није одређен у смислу члана 11. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року. Одређењем „у најкраћем могућем року“, рок у коме судија треба да поступи, а тиме и рок у коме странка стиче право на новчано обештећење или накнаду штете, није одређен нити одредив јер је подложан различитом тумачењу, чему је прибегао и суд у побијаној пресуди, налазећи да је то рок од 15 дана, док је странка, односно овде тужиља, оценила да је то рок од четири месеца.

У изложеној чињеничној и правној ситуацији, Врховни суд налази да због пропуста суда да решењем којим је утврдио повреду права, одреди и тачан рок за предузимање одређених процесних радњи, иако од тада теку и рокови за подношење тужбе, тужиља не може сносити штетне последице у виду губитка права на правично задовољење и накнаду имовинске штете.

Из наведених разлога, Врховни суд налази да се тужба у овој парници, поднета у оквиру законом прописаног рока, има сматрати благовременом. Због наведеног је, применом члана 416. став 3. ЗПП, другостепена пресуда укинута и предмет враћен другостепеном суду на поновно одлучивање о жалби тужене.

У поновном поступку другостепени суд ће, имајући у виду запажања изнета у овом решењу, испитати и оценити све околности које су од значаја за правилну примену материјалног права и о жалби тужене, правилном применом и тумачењем законских одредаба, донети нову одлуку.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић