Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi čl. 103. i 104. Zakona o obligacionim odnosima ocenjen je neosnovanim tužbeni zahtev da se utvrdi ništavost ugovora o poklonu zaključenog između pravnog prethodnika tužene AA, sada pok. VV, kao poklonodavca i tužene BB, kao poklonoprimca, overenog pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov .../... od 04.05.1993. godine, a u vezi stana broj ... u ulici ... broj ... u ... kao i zahtev da se obaveže tužena BB da tužiocu isplati iznos od 2.200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 26.12.2014. godine do isplate. Prema datim razlozima, pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 1259/97 od 14.12.2004. godine utvrđeno da je ništav ugovor o otkupu predmetnog stana zaključen 28.12.1992. godine između tužioca i sada pok. VV i pravnosnažnom presudom istog suda P 4202/06 od 07.07.2008. godine utvrđeno da je prestao ugovor o korišćenju stana od 17.02.1073. godine zaključen između JP “Gradsko stambeno Beograd” i sad pok. VV, odnosno otpao je pravni osnov po kom je sada pok. VV bila nosilac prava raspolaganja stanom koji je predmet spornog ugovora o poklonu zaključenog sa tuženom BB 04.05.1993. godine nakon zaključenja ugovora o otkupu stana, a pre utvrđenja njegove ništavosti. Odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu, jer je ocenom izvedenih dokaza utvrđeno da je BB u vreme zaključenja ugovora o poklonu i sve do smrti poklonodavca bila savesna, odnosno da nije znala da se sada pok. VV udala i da je stekla svojstvo nosioca stanarskog prava iza svog pok. supruga na drugom stanu, usled čega nije imala pravo na otkup stana koji je predmet spornog ugovora o poklonu. Kako je tužena BB savesni sticalac nepokretnosti koji je predmet ugovora o poklonu, odbijen je kao neosnovan i obligacionopravni zahtev za isplatu tržišne vrednosti stana, tim pre što tužena BB nije pasivno legitimisana za isplatu traženog novčanog iznosa, jer sa tužiocem nije ni u kakvom ugovornom odnosu.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tužilac nije uz reviziju dostavio presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom, kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Revizijom se osporava ocena dokaza i pravilno utvrđeno činjenično stanje što ne predstavlja razlog za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP) odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5, u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 26.12.2014. godine, u kojoj je vrednost predmeta spora iznos od 2.200.000,00 dinara. Na dan podnošenja tužbe, 1 evro je prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, iznosio 120,6893 dinara, pa vrednost predmeta spora predstavlja dinarsku protivvrednost 18.228,63 evra.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić