Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, из свих законских разлога, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Правноснажном пресудом, применом материјалног права из одредби чл. 103. и 104. Закона о облигационим односима оцењен је неоснованим тужбени захтев да се утврди ништавост уговора о поклону закљученог између правног претходника тужене АА, сада пок. ВВ, као поклонодавца и тужене ББ, као поклонопримца, овереног пред Петим општинским судом у Београду Ов .../... од 04.05.1993. године, а у вези стана број ... у улици ... број ... у ... као и захтев да се обавеже тужена ББ да тужиоцу исплати износ од 2.200.000,00 динара са законском затезном каматом од 26.12.2014. године до исплате. Према датим разлозима, правноснажном пресудом Првог општинског суда у Београду П 1259/97 од 14.12.2004. године утврђено да је ништав уговор о откупу предметног стана закључен 28.12.1992. године између тужиоца и сада пок. ВВ и правноснажном пресудом истог суда П 4202/06 од 07.07.2008. године утврђено да је престао уговор о коришћењу стана од 17.02.1073. године закључен између ЈП “Градско стамбено Београд” и сад пок. ВВ, односно отпао је правни основ по ком је сада пок. ВВ била носилац права располагања станом који је предмет спорног уговора о поклону закљученог са туженом ББ 04.05.1993. године након закључења уговора о откупу стана, а пре утврђења његове ништавости. Одбијен је као неоснован тужбени захтев за утврђење ништавости уговора о поклону, јер је оценом изведених доказа утврђено да је ББ у време закључења уговора о поклону и све до смрти поклонодавца била савесна, односно да није знала да се сада пок. ВВ удала и да је стекла својство носиоца станарског права иза свог пок. супруга на другом стану, услед чега није имала право на откуп стана који је предмет спорног уговора о поклону. Како је тужена ББ савесни стицалац непокретности који је предмет уговора о поклону, одбијен је као неоснован и облигационоправни захтев за исплату тржишне вредности стана, тим пре што тужена ББ није пасивно легитимисана за исплату траженог новчаног износа, јер са тужиоцем није ни у каквом уговорном односу.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин пресуђења, Врховни суд је оценио да је другостепена одлука у складу са праксом ревизијског суда и правним ставовима израженим у одлукама Врховног суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима странака, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, због чега нема услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, а ради разматрања правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Тужилац није уз ревизију доставио пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом, као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања. Ревизијом се оспорава оцена доказа и правилно утврђено чињенично стање што не представља разлог за примену института изузетне дозвољености ревизије.

Из наведених разлога, Врховни суд је применом члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/2011…10/2023, у даљем тексту: ЗПП) одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5, у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противведност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 26.12.2014. године, у којој је вредност предмета спора износ од 2.200.000,00 динара. На дан подношења тужбе, 1 евро је према средњем курсу Народне банке Србије, износио 120,6893 динара, па вредност предмета спора представља динарску противвредност 18.228,63 евра.

Како у конкретном случају вредност предмета спора правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то ревизија није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни суд је применом члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић