Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž 1614/19 od 18.09.2019. godine, preinačio presudu Osnovnog suda u Valjevu P 1992/16 od 13.11.2018. godine, u stavu prvom izreke, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje AA iz ..., protiv tuženih „Expobank“ a.d. Beograd, BB iz ... i VV iz ..., pa je utvrđeno da je nedopušteno izvršenje u predmetu Osnovnog suda u Valjevu Iv 2101/13, sa udelom od ½ kao udelom tužilje u sticanju zajedničke svojine i to: na objektu br. .., porodična stambena zgrada postojeća na k.p. br. .. KO ..., sa pravom korišćenja sa udelom od 1/3 na k.p. br. .. KO ..., što su tuženi dužni da priznaju i trpe, dok je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je nedopušteno izvršenje u predmetu Osnovnog suda u Valjevu Iv 2101/13 preko dosuđenog udela od ½ do traženog udela od 4/5 kao udelom tužilje u sticanju zajedničke svojine i to: na objektu br. .., porodična stambena zgrada postojeća na k.p. br. .. KO ... sa pravom korišćenja sa udelom od 1/3 na k.p. br. .. KO ..., kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude Osnovnog suda u Valjevu P 1992/16 od 13.11.2018. godine, tako što je utvrđeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženom „Expobank“ a.d. Beograd, na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi njeno pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti preko dosuđenog udela od ½ do udela 4/5, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je rešenjem Osnovnog suda u Valjevu Iv 2101/13 od 09.11.2016. godine, upućena da pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje u predmetu tog suda Iv 2101/13 nedopušteno na objektu br. .., porodičnoj stambenoj zgradi na k.p. br. .. KO ... sa pravom korišćenja sa udelom od 1/3 na istoj katastarskoj parceli. U list nepokretnosti broj .. KO ..., navedena nepokretnost upisana je kao svojina tuženog, VV, supruga tužilje. Predmetni objekat br. .., je zajednička nepodeljena imovina tužilje i tuženog VV, jer je građen tokom trajanja njihovog braka koji su zaključili dana ...1982. godine u ... . Gradnja objekta započeta je 1987. godine, tako što su supružnici prethodno porušili staru kuću koja se nalazila na k.p. br. .. KO ... , koju je tuženom VV poklonio njegov otac GG, na osnovu ugovora zaključenog dana 02.02.1987. godine. U izgradnji predmetne porodične kuće supružnicima su pomagali roditelji, a deo radova na predmetnoj nepokretnosti finansiran je i pozajmicama, pa je deo zajma vratio otac tužilje, sada pok. DD, tako što je ĐĐ vratio iznos od 11.500 švajcarskih franaka. Pored toga, pokojni otac tužilje je, u vidu pomoći u finansiranju građenja, dao iznos od 40.000 nemačkih maraka i 10.000 švedskih kruna koji iznos je odgovarao iznosu od 2.000 tadašnjih nemačkih maraka. Zbog toga se tužilja nije prihvatila svog naslednog dela u ostavinskom postupku vođenom iza smrti njenog pok. oca DD, pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu O ../93, jer je „namirena za života ostavioca“ kako piše u obrazloženju te odluke. Veštačenjem je utvrđeno da vrednost izvedenih radova na predmetnom objektu iznosi 52.380 nemačkih maraka.

Prvostepeni sud je usvojo tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je nedopušteno izvršenje u predmetu Osnovnog suda u Valjevu Iv 2101/13, sa udelom od 4/5, kao udelom tužilje u sticanju zajedničke svojine na predmetnom objektu pošto, je ceneći izvedene dokaze, zaključio da je taj objekat stečen zajedničkim radom za vreme trajanja bračne zajednice tužilje i tuženog VV, koji su oboje bili zaposleni i angažovali se na izgradnji tog objekta. U pogledu visine udela, prvostepeni sud je zaključio da je predmetna nepokretnost svojina tužilje sa udelom od 4/5, imajući u vidu pre svega činjenicu da vrednost objekta u vreme građenja iznosi 50.000 nemačkih maraka, a da je tužilja u izgradnju objekta uložila iznos od 40.000 nemačkih maraka koje je dobila na poklon od svog oca, što stavljeno u međusobni odnos faktički predstavlja ulaganja od 4/5 odnosno 80% vrednosti predmetnog objekta. U doprinos tužilje, po mišljenju prvostepenog suda, takođe ulazi i novac dobijen pozajmicom od svedoka ĐĐ u iznosu od 11.500 švajcarskih franaka, jer je taj dug preuzeo i vratio tužiljin otac DD, kao i doprinos u vidu poklona od 10.000 švedskih kruna, koji odgovara iznosu od 2.000 nemačkih maraka, što takođe predstavlja poklon učinjen tužilji i čini ulaganje tužilje većim od 4/5 vrednosti objekta. Činjenica da je tuženi VV u vreme građenja bio vlasnik placa i srušenih objekata i da je plac opremljen strujom i vodom, po mišljenju prvostepenog suda ne utiče na vrednost objekta u momentu građenja u smislu izvršenih ulaganja, već samo utiče na tržišnu vrednost objekta, pri čemu je za utvrđivanja odnosa ulaganja i svojinskih udela u sticanju građenjem najbitnija vrednost konkretnih ulaganja, odnosno tadašnja građevinska vrednost objekta u smislu izvedenih građevinskih radova, shodno odredbi člana 170. Porodičnog zakona.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio, tako što je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je nedopušteno izvršenje u predmetu Osnovnog suda u Valjevu Iv 2101/13, sa udelom od ½, kao udelom tužilje u sticanju zajedničke svojine na objektu br. .., porodičnoj stambenoj zgradi postojeća na k.p. br. .. KO ..., sa pravom korišćenja sa udelom od 1/3 na toj katastarskoj parceli, a odbio tužbeni zahtev preko dosuđenog udela od ½ do traženog udela od 4/5, kao neosnovan, jer je zaključio da tužilja, shodno pravilu o teretu dokazivanja propisanim odredbom člana 228. stav 1. u vezi člana 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku, nije dokazala da njen suvlasnički udeo na zajedničkoj nepokretnosti iznosi više od ½, u smislu odredbe člana 171. stav 1. i 180. stav 2. Porodičnog zakona. Po oceni tog suda, tužilja nije dokazala da je novac koji je dobila od svog oca za izgradnju predmetne kuće dat isključivo njoj, kao poklon i da predstavlja njenu posebnu imovinu.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, a zbog toga je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 168. stav 2. Porodičnog zakona, propisano je da imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom, kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu. Imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku, predstavlja njihovu zajedničku imovinu, shodno odredbi člana 171. stav 1. Porodičnog zakona.

U smislu odredbe člana 180. stav 1. Porodičnog zakona, ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba). Shodno stavu 2. te odredbe Zakona, pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. Veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine, kako je propisano stavom 3. odredbe člana 180. Porodičnog zakona.

U ovom slučaju, tužilja svoj tužbeni zahtev za utvrđivanje većeg udela u sticanju zajedničke imovine, predmetne porodične stambene zgrade zasniva na činjenici da je, pored ostvarenih prihoda po osnovu rada, vođenja poslova u zajedničkom domaćinstvu i staranja o deci, njen udeo i novčani iznos koji je dobila na poklon od svog oca i to: 40.000 nemačkih maraka; 10.000 švedskih kruna i 11.500 švajcarskih franaka na ime duga supružnika koji je vratio tužiljin otac njihovom poveriocu. U situaciji kada je prvostepeni sud, na osnovu izvedenih dokaza zaključio da je tužilja u izgradnju predmetne kuće uložila, između ostalog i novac koji je dobila na poklon od svog pok. oca, a što je bio razlog da se ona ne prihvati nasleđa u ostavinskom postupku vođenom iza smrti svog pok. oca, ne vidi se na osnovu kog dokaza je drugostepeni sud zaključio suprotno, odnosno da su udeli supružnika u sticanju predmetne zajedničke imovine jednaki, jer nije održao raspravu radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja, a bio je dužan u smislu odredbe člana 383. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava i pravila o teretu dokazivanja, drugostepeni sud nije cenio navode žalbe tužene „Expobank“ a.d. Beograd, pa je drugostepena presuda ukinuta u delu kojim je pobijana revizijom tužilje i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o navedenoj žalbi.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će ceniti osnovanost navoda žalbe žalioca kojim se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja bitnog za pravilnu primenu materijalnog prava i s tim u vezi, između ostalog, ukazuje da tužilja nema udeo na zemljištu na kome je predmetni objekat izgrađen pošto je pravo korišćenja tuženog VV na parceli na kojoj je predmetni objekat izgrađen upisano na osnovu ugovora o poklonu Ov ../87 od 04.02.1987. godine, kojim je tom tuženom njegov otac poklonio kuću sa pomoćnim objektima na toj parceli.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od njegovog ishoda shodno odredbi člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, na osnovu odredbe člana 416. stav 2. zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić