Апелациони суд у Београду је, пресудом Гж 1614/19 од 18.09.2019. године, преиначио пресуду Основног суда у Ваљеву П 1992/16 од 13.11.2018. године, у ставу првом изреке, тако што је делимично усвојен тужбени захтев тужиље АА из ..., против тужених „Expobank“ а.д. Београд, ББ из ... и ВВ из ..., па је утврђено да је недопуштено извршење у предмету Основног суда у Ваљеву Ив 2101/13, са уделом од ½ као уделом тужиље у стицању заједничке својине и то: на објекту бр. .., породична стамбена зграда постојећа на к.п. бр. .. КО ..., са правом коришћења са уделом од 1/3 на к.п. бр. .. КО ..., што су тужени дужни да признају и трпе, док је одбијен тужбени захтев да се утврди да је недопуштено извршење у предмету Основног суда у Ваљеву Ив 2101/13 преко досуђеног удела од ½ до траженог удела од 4/5 као уделом тужиље у стицању заједничке својине и то: на објекту бр. .., породична стамбена зграда постојећа на к.п. бр. .. КО ... са правом коришћења са уделом од 1/3 на к.п. бр. .. КО ..., као неоснован. Ставом другим изреке, преиначено је решење о трошковима поступка садржано у ставу четвртом изреке пресуде Основног суда у Ваљеву П 1992/16 од 13.11.2018. године, тако што је утврђено да свака странка сноси своје трошкове поступка. Ставом трећим изреке, обавезана је тужиља да туженом „Expobank“ а.д. Београд, на име трошкова другостепеног поступка исплати износ од 12.000,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу којим је одбијен тужбени захтев да се утврди њено право својине на предметној непокретности преко досуђеног удела од ½ до удела 4/5, тужиља је изјавила благовремену ревизију због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Одлучујући о изјављеној ревизији у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 87/18), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужиље основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је решењем Основног суда у Ваљеву Ив 2101/13 од 09.11.2016. године, упућена да покрене парнични поступак ради проглашења да је извршење у предмету тог суда Ив 2101/13 недопуштено на објекту бр. .., породичној стамбеној згради на к.п. бр. .. КО ... са правом коришћења са уделом од 1/3 на истој катастарској парцели. У лист непокретности број .. КО ..., наведена непокретност уписана је као својина туженог, ВВ, супруга тужиље. Предметни објекат бр. .., је заједничка неподељена имовина тужиље и туженог ВВ, јер је грађен током трајања њиховог брака који су закључили дана ...1982. године у ... . Градња објекта започета је 1987. године, тако што су супружници претходно порушили стару кућу која се налазила на к.п. бр. .. КО ... , коју је туженом ВВ поклонио његов отац ГГ, на основу уговора закљученог дана 02.02.1987. године. У изградњи предметне породичне куће супружницима су помагали родитељи, а део радова на предметној непокретности финансиран је и позајмицама, па је део зајма вратио отац тужиље, сада пок. ДД, тако што је ЂЂ вратио износ од 11.500 швајцарских франака. Поред тога, покојни отац тужиље је, у виду помоћи у финансирању грађења, дао износ од 40.000 немачких марака и 10.000 шведских круна који износ је одговарао износу од 2.000 тадашњих немачких марака. Због тога се тужиља није прихватила свог наследног дела у оставинском поступку вођеном иза смрти њеног пок. оца ДД, пред Општинским судом у Краљеву у предмету О ../93, јер је „намирена за живота оставиоца“ како пише у образложењу те одлуке. Вештачењем је утврђено да вредност изведених радова на предметном објекту износи 52.380 немачких марака.

Првостепени суд је усвојо тужбени захтев тужиље и утврдио да је недопуштено извршење у предмету Основног суда у Ваљеву Ив 2101/13, са уделом од 4/5, као уделом тужиље у стицању заједничке својине на предметном објекту пошто, је ценећи изведене доказе, закључио да је тај објекат стечен заједничким радом за време трајања брачне заједнице тужиље и туженог ВВ, који су обоје били запослени и ангажовали се на изградњи тог објекта. У погледу висине удела, првостепени суд је закључио да је предметна непокретност својина тужиље са уделом од 4/5, имајући у виду пре свега чињеницу да вредност објекта у време грађења износи 50.000 немачких марака, а да је тужиља у изградњу објекта уложила износ од 40.000 немачких марака које је добила на поклон од свог оца, што стављено у међусобни однос фактички представља улагања од 4/5 односно 80% вредности предметног објекта. У допринос тужиље, по мишљењу првостепеног суда, такође улази и новац добијен позајмицом од сведока ЂЂ у износу од 11.500 швајцарских франака, јер је тај дуг преузео и вратио тужиљин отац ДД, као и допринос у виду поклона од 10.000 шведских круна, који одговара износу од 2.000 немачких марака, што такође представља поклон учињен тужиљи и чини улагање тужиље већим од 4/5 вредности објекта. Чињеница да је тужени ВВ у време грађења био власник плаца и срушених објеката и да је плац опремљен струјом и водом, по мишљењу првостепеног суда не утиче на вредност објекта у моменту грађења у смислу извршених улагања, већ само утиче на тржишну вредност објекта, при чему је за утврђивања односа улагања и својинских удела у стицању грађењем најбитнија вредност конкретних улагања, односно тадашња грађевинска вредност објекта у смислу изведених грађевинских радова, сходно одредби члана 170. Породичног закона.

Другостепени суд је првостепену пресуду преиначио, тако што је делимично усвојио тужбени захтев тужиље и утврдио да је недопуштено извршење у предмету Основног суда у Ваљеву Ив 2101/13, са уделом од ½, као уделом тужиље у стицању заједничке својине на објекту бр. .., породичној стамбеној згради постојећа на к.п. бр. .. КО ..., са правом коришћења са уделом од 1/3 на тој катастарској парцели, а одбио тужбени захтев преко досуђеног удела од ½ до траженог удела од 4/5, као неоснован, јер је закључио да тужиља, сходно правилу о терету доказивања прописаним одредбом члана 228. став 1. у вези члана 231. став 2. Закона о парничном поступку, није доказала да њен сувласнички удео на заједничкој непокретности износи више од ½, у смислу одредбе члана 171. став 1. и 180. став 2. Породичног закона. По оцени тог суда, тужиља није доказала да је новац који је добила од свог оца за изградњу предметне куће дат искључиво њој, као поклон и да представља њену посебну имовину.

Међутим, Врховни касациони суд налази да је другостепени суд погрешно применио материјално право, а због тога је чињенично стање непотпуно утврђено.

Одредбом члана 168. став 2. Породичног закона, прописано је да имовина коју је супружник стекао у току трајања брака деобом заједничке имовине односно наслеђем, поклоном или другим правним послом, којим се прибављају искључиво права представља његову посебну имовину. Имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку, представља њихову заједничку имовину, сходно одредби члана 171. став 1. Породичног закона.

У смислу одредбе члана 180. став 1. Породичног закона, ако супружници не могу да се споразумеју о деоби заједничке имовине, деобу заједничке имовине врши суд (судска деоба). Сходно ставу 2. те одредбе Закона, претпоставља се да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки. Већи удео једног супружника у стицању заједничке имовине зависи од његових остварених прихода, вођења послова у домаћинству, старања о деци, старања о имовини, те других околности од значаја за одржавање или увећање вредности заједничке имовине, како је прописано ставом 3. одредбе члана 180. Породичног закона.

У овом случају, тужиља свој тужбени захтев за утврђивање већег удела у стицању заједничке имовине, предметне породичне стамбене зграде заснива на чињеници да је, поред остварених прихода по основу рада, вођења послова у заједничком домаћинству и старања о деци, њен удео и новчани износ који је добила на поклон од свог оца и то: 40.000 немачких марака; 10.000 шведских круна и 11.500 швајцарских франака на име дуга супружника који је вратио тужиљин отац њиховом повериоцу. У ситуацији када је првостепени суд, на основу изведених доказа закључио да је тужиља у изградњу предметне куће уложила, између осталог и новац који је добила на поклон од свог пок. оца, а што је био разлог да се она не прихвати наслеђа у оставинском поступку вођеном иза смрти свог пок. оца, не види се на основу ког доказа је другостепени суд закључио супротно, односно да су удели супружника у стицању предметне заједничке имовине једнаки, јер није одржао расправу ради правилног утврђења чињеничног стања, а био је дужан у смислу одредбе члана 383. став 2. Закона о парничном поступку.

Због погрешне примене материјалног права и правила о терету доказивања, другостепени суд није ценио наводе жалбе тужене „Expobank“ а.д. Београд, па је другостепена пресуда укинута у делу којим је побијана ревизијом тужиље и предмет враћен другостепеном суду на поновно одлучивање о наведеној жалби.

У поновном поступку другостепени суд ће ценити основаност навода жалбе жалиоца којим се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања битног за правилну примену материјалног права и с тим у вези, између осталог, указује да тужиља нема удео на земљишту на коме је предметни објекат изграђен пошто је право коришћења туженог ВВ на парцели на којој је предметни објекат изграђен уписано на основу уговора о поклону Ов ../87 од 04.02.1987. године, којим је том туженом његов отац поклонио кућу са помоћним објектима на тој парцели.

Укинута је и одлука о трошковима поступка, јер зависи од његовог исхода сходно одредби члана 163. став 4. Закона о парничном поступку.

Из изложених разлога, на основу одредбе члана 416. став 2. закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци овог решења.

Председник већа – судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић